Сазревање за детињство

У "дивљој акцији" Гестапоа на улицама јеврејског гета у окупираном пољском градићу Дрохобичу (данашња Украјина), 19. новембра 1942, убијен је Бруно Шулц, гимназијски наставник цртања, писац и сликар – једна од најаутентичнијих уметничких фигура које је Средња Европа дала у 20. веку. Са свега две збирке прича ("Продавнице циметове боје" и "Санаторијум под клепсидром"), Шулц је створио јединствен и заокружен књижевни универзум; за дотадашњу повест прозе била је то у сваком погледу terra incognita (као и Кафкине приче, настале две деценије раније).

Захваљујући несвакидашњој метафоричности, готово свака реченица аутора "Трактата о манекенима" и "Републике снова" поседује згуснутост и засићеност поетске слике – па чак ни у тој, стилској компоненти, не може се исцрпсти сва оригиналност Шулцове прозе. Она извире из средишње теме "Продавница циметове боје", реминисценције детињства. Али не детињства као неке личне пишчеве својине, него као универзалног добра које освешћује потенцијале детета у свакоме од нас. Читајући Шулца, упадамо у тај инфантилни свет као у неки лавиринт, испуњен криптама, тајним претинцима и дуплим дном, у којима слободно буја фантазија, несхватљива и неприхватљива за свет одраслих.

Све што је плод детиње уобразиље, доживљај света лишен каузалних и рационалних оквира, све што је паралогичко порицање појавне реалности – све то израста у шулцовском свету до џиновских размера. У њему, као шести прст на руци, израста тринаести месец у години, лажан и нестваран, "месец грбоња" у којем и гласови другачије одјекују под новим небесима; ничу нови квартови, неслућени крајеви града (попут сумњиве Крокодилске улице), у којима је сама реалност варљива и двосмислена. У повлашћеном простору детињства, Бруно Шулц заправо трага за апокрифним поглављима наших живота, незнано и несвесно уметнутим међу периоде канонизоване од стране разумског дела личности. Стога је, међу истраживачима Шулца, тај приповедни простор најпрецизније одређен управо његовом синтагмом: као региони велике јереси.

У регионима велике јереси развија аутор другу, паралелну демијургију која је у опозицији према реалности и њеном Творцу. Ти су предели насељени јуродивим, полуживотињским-полубожанским ликовима – а предводи их лик приповедачевог оца, распет између ослушкивања знакова трансцендентног и жучних препирки са Богом, као и поистовећења са птичјом врстом и коначне (несумњиво кафкијанске) метаморфозе у морског рака. А у причи "Санаторијум под клепсидром", у којој су вероватно и неке од најузбудљивијих страница светске фантастике, писац евоцира пут митског јунака у подземни свет (и Орфејев одлазак у Хад, и Одисејев у царство сенки, можда и Касторпов боравак у Санаторијуму Бергхоф у "Чаробном брегу"), али и тај је додир са оностраним сасвим шулцовски обојен, померен и детронизован, ослобођен сужањства књижевним канонима.

Заједно са још двојицом генија ирационалности, Станиславом Виткјевичем и Витолдом Гомбровичем, Бруно Шулц представља сам врх пољског међуратног модернизма. (Како бизарне и непредвидиве беху судбине све тројице, попут сижеа њихових прича и драма!) Сећајући се дружења са Шулцом, Гомбрович истиче и две основне замерке његовој прози. Прва је та да је Шулц исувише песник, да његова проза, презасићена метафорама ствара утисак грешке, да га је требало вратити у стих који је његов природни амбијент. Друга се тиче ширине неопходне за прозу: према Гомбровичу, Шулц се затварао у својој поетској форми уске проблематике, као у некој тврђави или у затвору. Без сумње оштроумна, ова запажања као да превиђају да се уникатност шулцовског модела света састоји управо у његовој несавршености и лапидарности; у регионе велике јереси немогуће је ући са романескним, тотализујућим поимањем живота.

Заборављени митотворац и заговорник "митизације стварности", Шулц је поново откривен пар деценија након Другог светског рата, да би и сам постао митска личност Средње Европе, јунак неколицине романа и представа ("поводом Бруна" пишу Александар Хемон, али и Давид Гросман и многи други). Само у српској прози, Шулцовим вирусом фантазије инфициран је читав ред племенитих занесењака, од Данила Киша до Јовице Аћина. За појаву Шулца у нашој култури заслужан је пре свих др Стојан Суботин, који је први, још почетком 60-их година 20. века, учинио дивовски подухват превођења "Продавница циметове боје" на српски језик; потом Бисерка Рајчић, Александар Шаранац, као и Бранислава Стојановић, приређивач тематског броја часописа "Градац", посвећеног Шулцовом животу и делу.

У једном писму Шулц каже како му на срцу лежи уметност која је регресија, повратак у детињство; управо она треба да оствари пуноћу и бескрај те "генијалне епохе", "месијанских времена која су нам кроз све митологије обећана и завештана". Његову крилатицу сазрети за детињство можемо схватити и као услов истинске уметности, граничник од којег њена територија тек почиње.