Хармонија модног трија

Мода је одувек интересовала Драгану Јовић. Исту склоност наследиле су и њене ћерке Тијана и Снежана. Пут их, ипак, није водио право до кројачког салона. Прошле су године и много тога се одиграло пре него што су машти и идејама дале на вољу.

Иницијатива да се са својим креацијама и саме појаве на модној сцени, није без разлога потекла од Драгане. Тако нешто могло се наслутити још док је била дете.

– Одмалена сам волела лепо да се обучем. Срећом, одрастала сам са крпицама, поред шиваће машине. Моја тетка, која је била професионална кројачица, живела је са нама у родитељској кући. Тако сам до миле воље могла да извољевам, а она ми је те жеље углавном испуњавала. Мене никад није пустила да седнем за машину, тако да ни дан-данас не знам да шијем. Само Тијана је имала ту привилегију, али ни код ње није било неког успеха, јер је више волела да црта моделе. Као мала умела је да клекне на колена, стави папир на столичицу и по цео дан жврља. Кад смо се доселили у Београд, са собом је понела ту велику свеску.

Тетка се касније удала, а њена девојачка собица, пуна гардеробе која у то време код нас није могла да се купи, остала је под кључем. Тијана и Снежана су се стално вртеле око тих врата, јер их је копкало шта је унутра. Понекад би крадом успеле да уђу и, наравно, одмах нешто „иштрицкају“, па су и батине добијале због тога, сећа се Драгана са смешком.

Прво школа, па модни салон

Када су кренуле у основну школу, шивење је било мало запостављено. И Драгана је била затрпана другим обавезама. Једно време, док су живели у Грачаници код Добоја, радила је као професор српског језика, после су се преселили у Тузлу и пет-шест година је уређивала интерни часопис у једној грађевинској фирми, а онда су наступиле и оне мрачне деведесете, па су 1992. године напречац морали да мењају место боравка.

(/slika2)– Одједном се све пореметило. Настала је борба за опстанак. Нисмо знали шта се дешава с нама. Дошли смо на два дана, а остали толике године. Понели смо само један кофер са стварима. Пошто је мама студирала у Београду, а и тата је због посла често овде долазио, ионако смо имали намеру да се једнога дана овде преселимо, само не на начин како се десило. Али, шта је, ту је. Нисмо оплакивали судбину, већ смо се трудили да се што пре уклопимо у нову средину и врло брзо смо имали утисак да смо одувек овде живели – истичу сестре са задовољством.  

Драгана се ипак највише жртвовала. Ћерке су тада имале тринаест и четрнаест година и било је јако важно да има ко да им отвори врата, па је престала да ради. Дочекивала их је и испраћала, да би сачувала топлину породичног дома. Али, ниједног тренутка није зажалила због тога.

Тијана је са високом оценом завршила пословну администрацију и затим још две године провела у Риму на специјализацији у области пословне комуникације, а Снежана је дипломирала италијански језик и књижевност на Филолошком факултету. Тек када се уверила да су ствари кренуле добро, Драгана је почела да размишља чиме би себе могла да запосли. Поново је оживела идеја на коју је готово била заборавила – да са ћеркама отвори модни салон.

„Амика“ за дружење 

– Прве материјале и брдо часописа Тијана и ја донеле смо из Милана 1996. године, и тако сам са једном врхунском шнајдерком из краја отворила мали модни студио. Звао се „Амика” (у преводу са италијанског пријатељица), јер сам у ствари ту окупљала другарице. Свака која је дошла нешто да сашије, заиста ми је то и постала. Није то био прави бизнис, већ више једно лепо дружење. Зарађивала сам тек толико да бих покривала основне трошкове, а кад је требало купити пеглу или машину, то је финансирао супруг, инжењер технологије. Осим што је модеран тип, он иначе нема никакве везе са модом, али ме је здушно подржавао – каже Драгана.

То је трајало до 2002. године, кад се Тијана вратила из Рима.

– Јавила се телефоном и рекла да од сада она и сестра преузимају послове у бутику. Тамо је имала прилику да завири у велике модне куће, као што је „Макс Мара”, и да види како тај посао функционише на светском нивоу. Желела је то одмах да примени, и чим је стигла, за један дан је све променила, чак и име, па се од тада салон зове „Трибека” – каже поносна мајка, док девојке са сјајем у очима објашњавају стил који су осмислиле и од постојећих шаблона направиле оригиналну колекцију. 

– По нашем мишљењу, у Београду недостаје одећа за пословну младу жену, која је тек почела да ради, рецимо, у банци или хотелу. То на неки начин јесте униформа, али урбана, женствена и одмерена, као, на пример, струкирани блејзер и капут, елегантне панталоне и сукња или коктел хаљина. Нисмо желеле да правимо моду за једну сезону. Ако је зелено у тренду, ми са тим немамо ништа. Код нас су заступљене „вечна“ црна, бела, беж, сива, маслинастозелена, као и розе и плава, али смирене, са примесом сиве, и увек природни материјали: лан, памук, вуна, кашмир...

На помолу сарадња са Русима 

Сестре имају исто поимање моде и сваки модел радезаједно. Тијана даје идеје, а Снежана критикује и одбацује оно што не ваља и за то има истанчан осећај, па се тако одлично допуњавају. Иза себе већ имају пет успешних ревија и могу да буду веома задовољне.

Једно време настало је мало затишје у салону. Постале су мајке и посветиле се деци. Осим тога, Снежана је због мужевљевих пословних обавеза, три године више времена проводила у Москви него у Београду. Сада је опет све на свом месту. Драгана ће убудуће бити супервизор у радњи, а чуваће и унучиће, и тако се вратити свом првом занимању – васпитачице, у време док је студирала.

Тијана и Снежана за наредни период већ праве озбиљне планове. Почеле су са набавком материјала, а моделари и конструктори кроје нове шнитове, па кажу:

–Имале смо прилику да две наше колекције прикажемо и у Москви на сајму моде, и тада смо оствариле неке важне контакте. Ускоро нам долази једна Рускиња која се такође бави модом. Допале су јој се наше идеје и за њих се веома заинтересовала. Верујемо да ћемо наредних година о тој сарадњи имати шта да кажемо. То је шанса коју нећемо пропустити!