Нисам типична глумица

Драмској уметници Ксенији Јовановић једногласном одлуком жирија ове године припала је угледна глумачка награда "Добричин прстен", признање које по традицији додељује Савез драмских уметника Србије за животно дело.

"Добричин прстен" Ксенији Јовановић биће уручен на свечаности у децембру, а награду чини златна копија прстена (израда "Златаре Мајданпек") који је припадао великом српском глумцу Добрици Милутиновићу. Ово високо признање установљено је 1980. године, на стогодишњицу Милутиновићевог рођења.

Први добитник награде "Добричин прстен" био је Љуба Тадић, а прошле године је припала Бори Тодоровићу. У међувремену, су је добили Мира Ступица, Мија Алексић, Зоран Радмиловић, Невенка Урбанова, Рахела Ферари, Бранко Плеша, Данило Бата Стојковић, Марија Црнобори, Мата Милошевић, Љиљана Крстић, Петар Краљ, Оливера Марковић, Раде Марковић, Стеван Шалајић, Мира Бањац, Властимир Ђуза Стојиљковић, Стево Жигон, Михаило Миша Јанкетић, Петар Банићевић и Светлана Бојковић. Ксенија Јовановић је 23. лауреат овог високог признања.

Изван кланова

Доајен српског глумишта Ксенија Јовановић је рођена у Сарајеву, као кћерка глумачког пара Ирене (прича се, најлепше жена која је између два рата прешла праг Народног позоришта у Београду) и Бранка Јовановића. Тако је живот Ксеније Јовановић од почетка био везан за позориште.

"Проводила сам време углавном са братом и кућним помоћницама, родитељи као чланови полупутујућих позоришта често су били одсутни. Осећала сам се усамљено. Можда сам и постала глумица јер ми детињство није пратила игра, опуштеност, разбибрига. Увек сам била на стражи, у гарду", присећа се Ксенија Јовановић свога детињства.

Једну годину истакнута глумица провела је на студијама економије и врло брзо схватила да то није за њу. У то време је био расписан конкурс за пријем у Високу филмску школу, коју је водио колега њених родитеља Вјекослав Афрић.

– Дужни сте да ме пустите на пријемни испит. Ако то не урадите, целог живота ћу вас кривити што живим погрешно и радим посао који не волим – рекла је тада својим родитељима.

Грађанско васпитање научило је Ксенију Јовановић одговорности и према себи и према другима. Њен деда Мило Иличковић је био лекар-генерал, бака Клаудија Лукашевич Рускиња. Имали су много утицаја на њено васпитање...

Уметничку каријеру, после завршене Високе филмске школе, остварила је најпре у Београдском драмском позоришту од 1951. до 1961. године, када постаје члан Народног позоришта у Београду у којем је провела најзначајнији период живота, до 1989. године и пензионисања, али у којем игра и данас. Гостовала је и у Југословенском драмском позоришту, Звездара театру, Атељеу 212, Театру поезије.

Своју прву улогу Ксенија Јовановић је остварила 1949. године у филму "Барба Жване". У дугом глумачком трајању остаће упамћена по сјајним улогама: леди Магбет, баруница Кастели, Кручинина, Гурмишска, Јокаста, Јелена, Клитемнестра, Хекуба, Атина, Сара Бернар, Маргарета, госпођа Хигинс, Хекуба, Жена А... Посебно је волела улогу у представи "Нека се одену наги" Л. Пирандела коју је режирао покојни Јован Путник.

Током богате каријере, ипак, може се приметити мало је играла комедије. Редитељи и публика много више су је доживљавали као глумицу озбиљног репертоара, а урођени отмени изглед определио је, чини се, и њен репертоар.

У крпицама свог богатог сећања Ксенији Јовановић остаје упамћено Сарајево, улица Соук бунар у којој је живела. Сећа се сарајевског Народног позоришта, степеница, мамине гардеробе.

"Камера није волела моје лице, али је микрофон и те како волео мој глас. Можда сам старомодна, али жалим што је на Стеријином позорју избрисана награда за сценски говор", знала је да прокоментарише Ксенија Јовановић. Боја њеног гласа утицала је да од 1953. до 2004. године сними 210 радијских улога.

Ксенија Јовановић за себе тврди да није типична глумица, под тим подразумева да није довољно комуникативна, да нема своје мале центре моћи и утицаја. На неки начин живела је изван тих кулоарских збивања, кланова. Други разлог је и то што је у њеној каријери било дугих чекања на праву улогу која би је обележила као личност, што није било неке поступности у добијању улога, што је било дугих пауза и празнина. Надопуњавала их је поезијом Десанке Максимовић и прозом Исидоре Секулић. Најзадовољнија у животу је била онда када је имала леп глумачки задатак.

Вук самотњак

После пензионисања 1989. године Ксенија Јовановић ради врло лепе и занимљиве улоге. Том циклусу припадају представе: "Три високе жене" у режији Виде Огњеновић, "Мамац" Д. Албахарија у режији Мире Ерцег, "Судија" у режији Тање Мандић Ригонат, "Хасанагиница", "Госпођа министарка", "Говорница"...

Током дугог и богатог глумачког века Ксенија Јовановић је радила са бројним редитељима: Предрагом Динуловићем, Миленком Маричићем, Сојом Јовановић, Јованом Путником, Арсом Јовановићем, Видом Огњеновић, али је са Јагошем Марковићем, како тврди, остварила непоновљиви театарски и људски контакт.