Медитеран без вина, маслина и музике

Да је у Италији проблем имиграције горућа друштвена тема, постаје јасно већ и површним увидом у њихове медије: о странцима се говори и пише готово непрекидно. Постоји, међутим, потреба једног дела јавности да овај проблем осветли из различитих углова, тако да се њему посвећују не само веома озбиљни аналитички текстови и емисије, већ су и многе културне манифестације њиме тематски обележене.

На недавно завршеном бијеналу театра у Венецији, интернационалном фестивалу посвећеном теми Медитерана, скоро свих деветнаест приказаних представа и неколико радионица, књижевних вечери и видео-пројекција, бавиле су се, уколико не директно избеглиштвом, онда мултикултуралним феноменима који настају као последица савремених миграција. Више него укус маслина, вина и музике, на венецијанском фестивалу Медитеран је будио асоцијације ратова, беде и тајних избегличких бродова; како и не би када овај простор спаја Малу Азију, Блиски исток, северну Африку, Балкан, Италију, Француску и Шпанију...

У уметничкој транспозицији шпанског Театра де ла Абадија из Мадрида, Арлекин из Голдонијеве комедије „Арлекин, слуга двоје господара” постаје Алжирац (шпанска представа поиграва се звучном сличношћу речи Арлекино и Архелино), и попут његовог претходника говори о ропству, али о ропству нашег времена: имиграцији. Аутори представе питају се шта је то што Запад чини по питању имиграната и оштро одговарају: „Потпуно некажњени, ми смо крвници тероризма који пушта да умиру они који покушавају да побегну од беде. А онога ко успе да преживи, узимамо у своју службу и тлачимо, али само зато да бисмо имали времена да и сами будемо тлачени.”

Овакви гласови, који се истина ретко чују, скрећу пажњу на наличје проблема имиграције. Колико год се званични медији у Италији упињали да сеју страх, указујући на штету коју земља трпи од алармантног и растућег броја странаца у земљи, они мање склони манипулацији размишљају о чињеницама које су у корену овог феномена: које све послове и под којим условима ови несрећници „одрађују” у њиховој земљи, а нарочито ко од тога има користи.

Осим ове критичке позиције, као екстремна опозиција доминантној ксенофобији јавља се и нека врсту сентиментализма, којој су Италијани нарочито склони. Тако се без критичке свести глорификује све оно што је другачије и потиче из редова обесправљених. Илустрације ради, представа „Проклета моја земља” мароканског националног театра из Рабата дочекана је у Венецији правим овацијама, мада уметнички далеко испод фестивалског нивоа. Драматуршки немушто и превазиђеним театарским средствима, аутор текста и режије Дрис Рокх, осветљава судбине мароканских грађана који се у француској одају криминалу. Одушевљење публике не може се протумачити другачије него као директна подршка „избегличком гласу”: оном који у првом лицу изјављује да је грађанин другог реда и да никад није имао могућност избора. Мада наивна и готово аматерска, мароканска представа ипак носи ексклузивну и храбру поруку: у криминал и неморал огрезли су сви, како у туђини, тако и у домовини.

У Венецији премијерно изведена представа београдског Битеф театра „Зимске баште” у режији Никите Миливојевића одлично се уклопила у поменути тематски оквир и обогатила га постављањем нешто другачијих питања: шта се дешава кад једна земља остане без своје младе интелектуалне елите, када седамсто хиљада високо образованих младих људи оде, да би у некој другој европској или светској престоници отварало изложбе, предавало на универзитетима, потписивало престижне пројекте? Настала на основу богате и-мејл преписке коју је аутор деведесетих водио са својим пријатељима расутим по свету, представа жели да укаже на чињенице о којима се и код нас мало говори, а које, видели смо у Италији, буде живо интересовање иностране јавности, пре свега као драгоцени материјал за ревизију једностране „слике о Србима”, годинама сервиране од стране медија. Сведеног и савременог израза, са занимљивим визуелним решењима и драматуршким паузама које говоре скоро колико и фрагментирани текст, представа не нуди лаке одговоре, већ пре свега интимна сведочанства о једној „изгубљеној генерацији”.

Занимљиво је приметити да је већина представа на фестивалу настала адаптацијом и осавремењивањем класичних драмских и књижевних текстова; Отело, Орландо, Одисеј, Плаут, Антигона, јунаци истоимених представа, балансирају између Истока и Запада, обележени „трусним” подручјем данашњег Медитерана; представа „Црни пакао”, итало-палестинска продукција рађена по мотивима Дантеовог „Пакла”, јесте својеврсно путовање по прашњавим путевима Палестине и Либана, међу црквама и џамијама. По мотивима „Медитеранског бревијара” Предрага Матвејевића, а у сарадњи са самим аутором и уз његово ексклузивно појављивање на сцени, настала је представа „Мидраш/Хикајат” која настоји да сценски представи срж Матвејевићеве визије Медитерана, не само као географске целине, већ пре свега као амалгама народа и мисли, симбола и алегорија.

Мада решења за проблем избеглиштва, било на локалном било на глобалном нивоу, нема ни на видику, Бијенале театра, упућена много ужем броју реципијената и доста скромнија манифестација од опулентне визуелне и филмске смотре, дала је овогодишњим издањем свој несумњив допринос у расветљивању овог компликованог феномена.