ГОРИЦА ПОПОВИЋ

Пошто се главичаста салата очисти од увела лишћа, сасече јој се корен, расече се на више делова, прегледа се сваки део да нема гусеница или бубица и добро се испере у неколико вода, од које се отресе, смести у чинију и мало посоли, те се остави да мало одстоји. У шерпицу, која се пристави на ватру, саспе се на ситне коцкице 100 грама исечене сланине, па кад се упржи, да од ње постану чварци жуте боје, саспу се чварци и маст преко салате, дода се мало сирћета, стави се у чинију и послужи се...

Како вам се чини овај рецепт? Мени ово личи на данашњу српску кухињу: и јаре и паре... Здрава, европска зелена салата појачана и улепшана српским безобразлуком – чварцима.

Два крајње супротстављена погледа на живот и здравље. Као што се на многим пољима у овој нашој Србијици води љута битка између традиционалног и модерног, тако нам ни кујна није поштеђена те борбе. Новине су препуне савета како да се хранимо здраво и живимо дуже, али ће на истој страни одушевљени репортер да вас извести о успешној сланинијади или кобасицијади у том и том месту. О Гучи и свадбарском купусу, јагањцима и прасићима да и не говоримо.

Шта је то српска кујна? Претпостављам да ме не питате за политичку српску кујну (закулисне радње, буразерске договоре, обећања ја теби – ти мени, коалиције, прелетања, опањкавања и остале зафрканције)? О томе не знам ништа (!). Али о сарми и ситним колачима – знам све.

Један од најтрауматичнијих доживљаја из мог детињства јесте тренутак када сам нехотице угазила у тек спремљену торту остављену у шпајзу да се стегне. Није ни чудо: спрема се слава, па су торте на разним немогућим местима по целој кући. Тацне са ситним колачима (најмање десет сорти) на шифоњеру у спаваћој соби, пихтије на комоди, печење у кориту у ходнику. На шпорету – сарма. Крчка се већ дванаест сати.

Командант параде – моја баба. Држи све конце у рукама. Ваља почастити десетине гостију. Грозница спремања траје данима и све се одвија по непогрешивом механизму, испробаном генерацијама: док се ово пече – оно се мути, док се ово сецка, оно се бари. Је л’ нарастао квасац? Немој да прегори пита од ораја! Немој да се "пробрцне" мајонез!

А кад се све изнесе на трпезу и кад сви поседају (какав црни шведски сто!), све госте обузме лепо, свечано расположење и радост због угодног друштва и таквих царских ужитака. И нема везе што је женска чељад пала с ногу и што не може ни да зине од умора. Важно је да су гости сити и задовољни.

То је за мене српска кухиња. Или ово:

"Сасвим зреле и опране дрењине пропасирај кроз густо сито и стави са исто толико шећера у дубоку шерпу, па чистом дрвеном варјачом мешај три сата (!) Пекмез ће се згуснути, али неће променити своју лепу пурпурну боју..."

Замислите данашњу домаћицу како три сата меша пекмез од дрењина! Прошла времена! Данас се младице (а нарочито естрадне звездице) диче: "Ја у кухињу не залазим!" Па, дабоме. И зашто би. Ту је кућна достава. Нешто замрзнуто или Мек".

Али да поједу – воле. То нам је од баба остануло. Иако је рецепт са почетка ове приче из часописа "Жена и свет", из 1934., он ипак некако најближе одсликава данашњу српску кујну. Мало џогинга и цереалија ујутру, а "пљесак" у лепињи предвече.