Страдија, јуче, данас, сутра!

Ратови, буне, митинзи, еуфорије, говоранције без главе и репа, границе и називи држава који се сваки час мењају, инат и вазалство, потрага за вођама, лицемерства, фарисејство, кукање и певање, завијање кад му време није, глупост над глупостима, лудост над лудостима, храбрости над храбростима, издаје над издајама, странчарење, лаж и притворство. Возови остају за нама, стално кашњење; Годо који не долази, заклињање у Бога, и безбожништво, вера и невера, брат брату јаму копа, ракија и Хакија, сва та теретна будалаштина и лудорија, политичка, интелектуална, црквена, народски, демократски и монархијски фолклор, историја и савременост, комичан, циничан, ибијевски апсурдан и теретан нанос минулости и живог живота, чине „Нову Страдију” Светислава Басаре као луцидан, одважно сатиричан коментар, дораду и допуну „Страдије” Радоја Домановића, нашег највећег сатиричара.

И не само „Страдија”. У тексту Светислава Басаре, у бриткој представи ансамбла Народног позоришта, и редитеља Кокана Младеновића, „Страдија” је историјски обрубљени, позлаћени оквир, сатирички хоризонт нашег начина постојања, похвала сабране и изабране националне глупости и лудости, у духу Еразма Ротердамског, и Алфреда Жарија. Наша ибијевштина!

Возови одмичу док ми са корпама и зембиљама, брдима бостана и шећерне репе, чучимо на малим, затрављеним железничким станицама пуних инвалида, и, на други начин, унесрећених, осакаћених „ударених” фаца. У доколици се ко браћа псујемо и свађамо, мајчицу ракијицу размењујемо, један другом, са хвалом, или псовком, што није лако разликовати – додајемо. Једни друге поткрадамо, у мајчину гонимо, у небеса ваздижемо, како кад, и ко зна зашто! Умиремо, гинемо у ратовима и од јефтике, али Страдија никако да одумре! Пре бих рекао да се попуњава, шири као мртав леш, мада не знам какав би то жив леш могао да постоји, и живи! Али, у Страдији је све могуће, тачније ништа није немогуће! Све се може очекивати, осим оног што очекујеш, и што никако да дође, а као ту је, те данас ће, те сутра ће, те после овог, или оног, следећег преврата, има да дође, и баци нас у просторе среће! И данас смо житељи ове имагинарне земље, страдиоци и страдалнице, како житеље ове ибијевске земље назива Светислав Басара.

Дакако, немамо само ми негативну историју; нисмо само ми мешетари, велемајстори лудости и будалаштина. Имају и други народи своја општа слаба, негативна места, и нема народа који, поред своје званичне државе, нема и резервну, сатиричком, свифтовском маштом обликовану Страдију, или како се већ овакве чудне земље називају и крсте. И отуда, нема љутиш(!). Гледаш, чудиш се људској глупости, смејеш се са горчином, уздржано; све то и јесте, и није живот којим живиш, бурлеска, политичка, естрадна, високоакадемска, интелектуална, уметничка, лаичка и геачка којој и сам доприносиш!

Светислав Басара је у праву: за „Страдију”, за њено писање и играње данас, живот који даске не значи, прост и убог, вулгаран и бруталан, притворан и фарисејски, пружа писцу прилику да окретно и лагодно плива непресушним, страдијским океаном у којем се вековима давимо! Зависи како се ко сналази, колика му је, и каква вештина пливања богатим водама глупости, лажи, манипулације!

У похвали глупости једва да се може претерати, па то није учинио ни Светислав Басара, од кога се тако нешто могло очекивати! И Басара се игра, не личи ми на мизантропа али је, свеједно, непопустљиво истинољубив, у чему му, срцем, душом и телесно, прискачу у помоћ, ништа мање ватрени и жестоки, редитељ Кокан Младеновић, кореограф Мојца Хорват, композитор Марко Грубић, чија музика понеким горким, жалобним, зачудним тоном, прати, подржава и подиже, разлистава лудорију коју на себе узимамо, и навлачимо као за нас, специјално кројену лудачку кошуљу! Удри без станка и починка! Младеновић и његови сарадници једва да остављају места за аплауз који заслужују, без обзира на то што са неким мешаним осећањем напуштамо дворану Народног позоришта, свакако помало „померени”, запитани да ли смо одиста са овим људима са сцене род рођени, и докле, у овом сродству, можемо опстати!

Ипак, оно што је, поред игре пуне елана и динамике, најбоље у представи Кокана Младеновића, то је непопустљива жеља да се на сав глас каже, обликује и именује глупост као једна од енергија нашег живота. Можда је Светислав Басара могао да „приђе” и ближе савремености, ка већој препознатљивости, али писца није посебно занимала подела улога у комаду у којем су глупост и лудост покретачка енергија. Младеновић и Басара никога не повлашћују. Страдија је земља покретних зидова, са великим рамом за вођу у средишту (сценограф Марија Калабић). Испред позлаћеног рама је крупна обрађена крмача, принета вођи на дар!

А раја ко раја; министри да и не говорим! Горе високо, доле тврдо, савијај се, привијај се, не иде! Свако развија своју тактику и стратегију, вештину и „дипломатију” како да опстане, успе, неком ували, подвали! Ако нећеш ти, учиниће то други! Растур коло Аце Поповића никако да се доигра! У нас су често играни, хвале вредни, текстови „здраве памети”. Ево једне живе, актуелне, лаке, бурлескне представе, у којој „блиста” болесни разум, и накарадно схватање јавног и приватног живота. Да полудиш! Да пукнеш од муке, смеха, бриге!

Није за идиличне душе! Онима који не гурају главу у песак, ова представа ће годити. У уиграном, вредном, преданом и ваљаном ансамблу могли бисмо истаћи неколико носилаца важнијих улога: Миодрага Кривокапића, Александра Срећковића, Давида Тасића, Марка Николића, Нелу Михајловић, Радмилу Живковић. У осталим улогама: Бранко Јеринић, Милош Ђорђевић, Љиљана Благојевић, Небојша Кундачина, Лепомир Ивковић, Бојана Бамбић, Стефан Бундало, Иван Зекић, Бојан Кривокапић, Стефан Бузуровић, Милан Вучковић, Тања Петровић, Хана Селимовић, Ана Стојановић, Милена Ђорђевић, Павле Јеринић, Раде Ћосић. Драматург Бранислав Илић. Страдијску одору замислила је Бојана Никитовић.