Бугарска успешно брани лев

Од нашег специјалног извештача
Софија – Нашег динара нема на курсним листама у Бугарској, али се преко евра, ипак, може заменити. За сто динара – два лева. Бар тако се мењао ових дана у појединим зимским туристичким центрима (Боровец, Банско) у којима су наши људи међу најбројнијим гостима. И то да нам љубазни домаћини учине, а не зато што су им динари преко потребни. У неким приликама, у шта се могла уверити и група београдских новинара која је у организацији Државне агенције за туризам боравила неколико дана у Бугарској, продавци или конобари љубазно би замолили да заменимо своје евре за леве. Нису им потребни, јер до стабилног евра, који упорно годинама бране, могу доћи готово на сваком кораку. Евро стаје око 1,95 лева, долар је 1,47, фунта – 2,11, а „швајцарац” – 1,20 лева. И тако годинама. Сиво тржиште не постоји.

Питамо домаћине како им, за разлику од нас, успева да курс лева бране и одбране. Одакле им паре за то? Мада туристички посленици нису баш најквалификованији саговорници, па још и за монетарна питања, суштина одговора је у задовољавајућем девизном приливу. Пре свега у директним страним инвестицијама. Бугари су након слома комунизма, како би то они рекли, веома брзо приватизовали све што је вредело. Вредност страних инвестиција је око три милијарде евра годишње. Од извоза добију више од шест, а туризам им донесе између две и три милијарде евра. Увоз им је вредан око 10,2 милијарде евра. У девизним резервама им је 9,8 милијарди евра.

Бугарска је, то не треба сметнути с ума, од 2007. пуноправни члан Европске уније, па јој и по том основу припадају одговарајућа подстицајна и друга средства. Бугари су на ту чињеницу, да су у ЕУ, веома поносни. Не само у обичном разговору. То што су национална и застава ЕУ истакнуте на државним зградама, сасвим је разумљиво, али те смо барјаке видели и на многим приватним кућама унутар земље.

Да ли се и боље живи, питали смо. Не баш, рекли су нам саговорници. Пуно тога је поскупело. Европа је наметнула нова мерила и стандарде. Свега има, али је, чак и храна, за просечну лањску плату од око 250 евра, доста скупа. За ову годину се планирају нешто веће зараде, поготово оне које се исплаћују из буџета – и свих 300 евра у просеку.

У туристичким центрима, нарочито у хотелима са четири звездице, Бугаре готово да нисмо срели. Гости су углавном странци – Енглези, Скандинавци, Срби, Руси, Румуни, али и Грци и Македонци. Домаћи љубитељи скијања долазе тек при крају сезоне, бирајући углавном јевтинији смештај.

Осим фиксног курса, наш источни сусед успешно се бори и са инфлацијом. У прва два месеца цене су порасле свега 0,75 одсто. У Бугарској, који има нешто више од 7,5 милиона становника, као и ми, муку муче с наталитетом, али не и са незапосленошћу. Тренутна стопа незапослености је 6,5, али због светске рецесије и финансијске кризе, која полако стиже и у Бугарску, може се, како процењују наши саговорници, повећати до 7,1–7,2 одсто.

Улице Софије закрчене су од јутра до мрака, западним, али и јапанским колима. На путу од Софије према Благојевграду могу се видети на десетине паркинг-плацева са хиљадама изложених половних аутомобила.

Има ли купаца? Са 3.800 евра бруто домаћег производа по становнику, колики је био 2007. године, просечан Бугарин може доћи до половног аутомобила, углавном на кредит. Да посао дилерима и увозницима иде добро не сведоче само гужве на путевима и улицама Софије, већ и конвоји шлепера пуних половњака из Европе које смо сустигли до границе или срели у повратку.

Слободан Костић