УГОЈЕНИ ЦРКВЕНИ МИШ

Док свет ових дана обележава 200. годишњицу рођења творца теорије еволуционизма Чарлса Дарвина, српска земаљска власт озбиљно се брукала допуштајући креационистима да отворе фронт одбране морала небеског друштва.

Они који су у време претходне владе замало успели у науму да Дарвинову теорију избаце из школских програма, поново су у налету.

Како је српска влада међу онима које су парафирале декларацију Савета Европе којом се пориче креативистичко схватање света, Црква се овога пута није бавила дарвинизмом који изједначава са атеизмом. Гађају се нове мете како би се спречило стварање „безбожничког”, читај цивилног друштва.

Захтевом у последњи час да се ревидира предлог Закона против дискриминације и избаце неки његови чланови, признатих седам конфесија показало је моћ која је по многима, укључујући и вернике, недопустива у држави која себе назива лаичком.

Модерна Европа није „антирелигиозна”, али „Богу забрањује да се меша у историју”. Ту неизбежно почиње конфликт. Повишење нивоа људских права и слобода које нуди цивилно друштво сукобљава царство земаљско и царство небеско.

„Цивилно друштво, демократија, људско право, иако имају хришћанско порекло, у суштини су усмерени против црквених установа”, процењује угледни теолог професор Радован Биговић.

Црква је дакле сумњичава. Пошто је манифестовала свој утицај, влада је послушнички повукла предлог закона. Потом га је прихватила, а биће да Расиму Љајићу треба највише захвалити што није дирана његова суштина.

Задржавам право да будем сумњичав према цркви. Признајем да ми је лакше да силазим са „крошњи дрвећа” него да верујем у библијско стварање космоса и човека у њему.

Све што се догађало навело ме је да се подсетим неких ствари и приупитам зашто се СПЦ – као најмоћнија, па тиме и најодговорнија међу црквеним заједницама – паралелно са државном легислативом не бави више сопственим проблемима који се скривају под мантијама.

Како то да у многим државама различитих хришћанских доминација свештеници одговарају за педофилију, а овде се случај владике срамно оконча фарсичним објашњењем? Шта је са оним духовницима који живе у блуду са верницама и неверницама или младим љубавницима?

Шта је са свештеником коме је усред службе у Топчидерској цркви на мермер испао пиштољ? Шта са онима којима је омогућено да мимо свих „тарифа” на свадбама и сахранама узимају новац од верничке сиротиње?

Шта је са попом коме се уцвељена ћерка на сахрани своје мајке тихо пожалила да је скратио опело, а он прво узвратио „кол’ко пара тол’ко музике”?

Да ли нарастајућа финансијска снага цркве, која је поништила изреку о „црквеном мишу”, потискује у страну њен духовни профил? Од када се возикају скупим џиповима и све чешће виђају по скупим ресторанима. Откуд то да достојанственици цркве по магазинима приказују своје луксузне станове?

Ово су неки од примера с којима сам упознат. Шта би тек имали да кажу други који нису овлашћени да се позивају на Божји закон? Има ли Бога који одобрава овакво понашање неких српских попова? Црква има свој суд, па зашто не суди?

Шта је са онима који су благосиљали оружје и „патриоте” због чијих смо злочина сви на крсту? Онима који су распиривали мржњу? Мешали се у дневну политику позивајући гласаче да не изађу на биралишта. Шуровали са бојажљивим политичарима.

Са таквим понашањем, и амбицијама, ауторитет цркве се удаљава од оцене коју је некада дао Мартин Лутер Линг: црква не треба да буде ни господар, ни слуга државе. Она, пре свега, треба да буде њена савест.

Ако црква није у стању да прво помете своје двориште, онда тешко да може да буде савест савременог цивилног друштва.

Ако Бог на све ово ћути, има ли га? Ако га има, многи ће горети у паклу. Но, не бих у те теме. Остајем на земљи и питам се ко је српским поповима дао право да буду тако навалентни?

Омогућила им је држава. А држава то су политичари. Колико се разликују од Зорана Ђинђића који је имао снагу да каже да је атеиста а да при том здушно помаже градњу Храма Светог Саве и да сина Луку одведе на час веронауке.

Када узмем у обзир какви су неки српски попови, а какви неки наши политичари, делује помало смешно да „црквени безбожници” прете неверницима. Неки од тих попова можда ће ми замерити на тешким речима. Питам се како то да тешке замерке предлогу једног закона изговарају само попови – у лаичкој земљи?

Многи деле мишљење да црква упорно одбија да буде верска заједница. Пад утицаја у својој – искључиво духовној зони одговорности – упорно покушава да надокнади остваривањем политичког утицаја и заузимањем терена где цркви није место.

СПЦ је одавно ушао у забран политике – јер му је то прво допустио Милошевићев режим у време „великог окупљања”. После је било касно, а и демократска власт радије је кокетирала са црквом не желећи да је врати у оквире које одређује савремена, демократска, секуларна држава.

Нисам зато уопште уверен да тежиште кривице припада црквама. Опора прича о предлогу закона о дискриминацији више је доказ слабости државе него снаге цркве која само осваја простор који је држава оставила, препустила или заборавила.

Пре три године вођене су жестоке расправе поводом предлога закона о црквама и верским заједницама који је критиковала и Венецијанска комисија, орган Савета Европе, и домаћа јавност. Да подсетим, црква је тада тражила да свештеници добију имунитет и да буде ослобођена плаћања пореза.

Да су захтеви цркве прошли, морали бисмо да их мењамо: ЕУ је 2007. од Хрватске затражила да верским заједницама укине привилегију неплаћања пореза. Што доказује да су цркве вођене искључиво сопственим интересом који не узима у обзир циљеве будућности земље.

Сада смо поново отворили проблем дефинисања односа цркве и државе, канонског и државног законодавства. Од времена Француске револуције, када је у историју крочила секуларна држава тражећи да се лојалност исказује нацији, а не вери, уређивањем односа цркве и државе по Западној Европи бави се посебна дисциплина позната као државно-црквено право. Тако нешта овде не постоји.

Непостојање правне регулативе подстиче честе неспоразуме, посебно када се ради о питањима људских права и слобода, полне и родне једнакости, слободе избора или политичког ангажмана верских службеника. Србија се, што се права хомосексуалаца тиче, налази у неатрактивном друштву земаља као што су Албанија, Хрватска, Македонија и БиХ. Што није нека препорука приближавања Европи.

Ако се црква размахала, а јесте, највећу кривицу сносе бојажљиви политичари свих фела обузети потребом да целивају крстове и олтаре како би себе приказали великим православцима. Укључујући и социјалисте!

Јадни Срби. Удара их са две стране. С једне су лицемерни попови, с друге превртљиви политичари. Како се спасти? Коме се пожалити? Од кога тражити да казни владику-педофила, свештеника-оружара, бесрамно сладострастног попа?

Зар све то није дискриминација? Дискриминација од оних који се жале да су дискриминисани. Да би се и сутра наметали као безгрешни арбитри свеколиког живота.

Шта је темељ слободе: оно што бранимо за све, или оно што се брани селективно? Религији и атеизму, као њеном антиподу није место у сфери јавног већ приватног. У супротном, дискриминацију је тешко избећи.