Коме живот запржи чорбу руча у Народној кухињи

Да Далибор Ањић (36) последњег јутра претходне радне недеље, није стао у ред за пасуљ са кобасицом испред зграде Народне кухиње у Солунској улици месо би окусио само у случају да се уједе за језик. Целу ноћ цвокотао је зубима, јер је дуж старе дорћолске пруге, где је коначио, до зоре цвилео ветар, а из сна га је, уместо будилника, пробудила бука дотрајалог ауспуха са аутомобила који је протутњао Дунавском улицом. Са пластичном кантицом од пола литра затекли смо га испред кухиње још пре осам сати. Казао је да спава и храни се где стигне и да му је „страшно криво што му је судбина тако запржила чорбу па је постао човек без адресе, остављен да умре на улици ”

– Али, сиромаштво ми не пада тешко, теже су ми предрасуде. Кад људи чују да сам одрастао у дому, да су ме родитељи напустили још по рођењу и да последњих неколико година живим на улици – немају разумевања. Родбине немам, са мајком сам у животу причао три пута по пет минута. Верујте, више сам причао сад с вама него с њом – пожалио се Далибор, за кога су 4.200 динара, које месечно прими на име хуманитарне помоћи, све што му од новца за месец дана прође кроз руке. Лети, кад одради неки сезонски посао, његов тридесетодневни буџет је неколико хиљада динара тежи, признаје.

И док се Далибор новинарима жалио какве муке има кад треба да извади личну карту, јер бескућника нико неће да пријави на својој адреси, Љиљана Вујасиновић (65), јадала се својим, по несрећи другарицама, како целу ноћ ока није склопила. Њеној несаници, осим реуме, кумовао је и невенчани супруг за кога Љиља тог јутра није имала ниједну реч хвале.

– Мала, ако ниси удата немој никад да се удајеш – добацила је док је из торбе вадила кантицу од пола литра, колико је тог јутра следовало. Ноге су јој толико отекле да се, како каже, једва довде довукла из Улице браће Барух.

Ближе куварици и њеној кутлачи пробијала се и двадесетшестогодишња девојка. Није имала времена за разговор. Кући је чекало четворо гладне деце.

– Пао сам на најниже гране – казао је у пролазу Слободан Павићевић (80). – Мука ми је кад само помислим да треба да станем у овај ред – промрмљао је и одмахнуо руком.

И он и скоро сви они који су се тог јутра нашли у реду испред кутлаче с пасуљем убрајају у безмало 582.000 оних грађана Србије, које су статистичари прошле године евидентирали као сиромашне. Према подацима Републичког завода за статистику, лане је 7,9 одсто популације живело испод линије сиромаштва. Гледано очима статистичара, испред нечијег имена и презимена може да се окачи придев „сиромашан” уколико има ту несрећу да месечно потроши мање од 7.937 динара. За трочлану породицу, на пример, граница сиромаштва је месечна потрошња од 18.652 динара, јер се животом у породици постижу одређене уштеде.

Елизабети Цекић, заменици директора предузећа „Лидо”, које храном снабдева свих 28 престоничких народних кухиња, најтеже падне кад од својих корисника слуша о небризи деце о родитељима.

– Њихове приче су потресне, има оних који имају и по три ћерке и три сина и од болести једва дођу до кухиње. Опет има и оних људи који би радије гладовали, него да их неко случајно види у овом реду. Дневно се у престоници подели 5.500 оброка, а у последњих неколико месеци, како се криза шири и у нашој земљи, сваког дана још око 200 људи сачека крај поделе оброка не би ли, уколико шта претекне, појели нешто топло – каже Цекићева.

(/slika2)Подаци Тима потпредседника владе Божидара Ђелића за примену Стратегије за смањење сиромаштва показују да је први пут у протеклих осам година забележена стагнацију у овој борби против сиромаштва. И док је у првој половини 2008. године евидентирано смањење броја оних који живе у беди, од јуна су ствари кренуле у лошем правцу, и што је још горе, негативан тренд наставља се и ове године.

Подаци из истог извора показују да је у Београду скоро два пута мање сиромашних него у осталим деловима Србије. Са друге стране, у Војводини, коју бије глас да је добростојећа регија, има 9,2 одсто оних који живе у беди. У градовима се живи боље него на селу, где је у просеку сваки десети сиромашан. Скоро 20 одсто незапослених налази се испод линије сиромаштва, док од укупно 1,6 милиона пензионера, 7,6 одсто њих живи у беди.

Ако се анализира структура сиромаших према годинама старости најугроженији су млади и стари. Према подацима Тима потпредседника владе за примену ове стратегије чак 10 одсто деце живи у сиромаштву. Сваки десети грађанин Србије који има више од 65 година такође живи у беди. Самци, самохране мајке, стари у сеоским домаћинствима и велике породице су најугроженији слојеви становништва. Више од 11 одсто домаћинстава са више од шест чланова су сиромашна.

Налазимо се у ванредној ситуацији када је реч о питању сиромаштва у нашој земљи, истакао је недавно Божидар Ђелић, потпредседник владе за европске интеграције.

– Због тога је Влада Републике Србије одлучила да изради пакет мера које ће бити усвојене у борби против сиромаштва већ ове године. Одвојићемо и средства из буџета, а очекујемо и солидарност света - и донатора и Европске комисије и међународних финансијских организација које ће нам уз студије помоћи и кроз новац – казао је Ђелић.

Он очекује да се приликом прекрајања државне касе у априлу или најкасније у мају ове године, обезбеде додатна средства у износу од два до пет милијарди динара за борбу против сиромаштва и помоћ најугроженијим групама као што су незапослени, Роми, особе са инвалидитетом, деца, стари преко 65 година који не примају пензије, становништво ван градова, сиромашни пензионери, домаћинства са већим бројем чланова и самохране мајке.

– Може се рећи да општа популација у Србији није сиромашна, али да ипак добар део наших грађана не живи далеко изнад тог прага сиромаштва – оценио је Ђелић.

Иначе, за неколико година колико се у Србији примењује Стратегија за смањење сиромаштва од 174 закона, парламент је усвојио 172 закона. Према показатељима из 2007. године, постигнут је циљ ове стратегије и сиромаштво у Србији је преполовљено.