Последњи руски комуниста

На Тријумфалној плошчади, са отворене каросерије камиона паркираног близу московске метро-станице Мајаковска, један старији, мада још крепак, човек у кратком црном капуту од коже држао је мегафон и грдио руску власт. Путина.

„То што предузимају под маском војне реформе, то је ликвидација армије, а без армије Русија нема будућност!”, викнуо је човек.

„Исмевају се народу!”, довикнула је вршњакиња из масе можда хиљаду или више слушалаца. Напрежући слух, настојали су да упркос вреви чују говорника.

Имали су топле капе и били су умотани шаловима. Овог позног фебруара, на Дан бранилаца отаџбине још је било хладно. Али, човек с мегафоном био је Генадиј Зјуганов, предводник Комунистичке партије Руске Федерације, и ветерани нису оклевали да на позив партије изађу и учествују у демонстрацијама.

Зјуганов је политичар којем је власт Русије једанпут била на дохват руку. Безмало под прстима. Међутим, 1996. –председнички избори Русије су му, махинацијама руске олигархије и Кремља, украдени у корист компромитованог и тешко оболелог Јељцина, владара из болесничког кревета.

Руска историја је цели венац мистериозно сплетених чворова, али тренутак те 1996. свакако је достојан сваког од њих. Од народа се скривало да је Борис Први (Јељцин се понекада сам шалио тим именом!) здравствено неподобан за тешку дужност шефа државе. Унајмљени стручњаци за утисак у јавности натерали су га да током кампање, напротив, демонстрира „физичку спремност”. Фотографисан је с тениским рекетом, тобоже неизоставним у свакодневној рекреацији. „Пливао је” у базену. Једанпут, за потребе камера, морао је стварно да игра, и то у ритму двадесетогодишњака.

Никада није речено која је од тих епизода испровоцирала срчани удар, али он га је добио, и то пред сам излазак народа на биралиште. Одсуство у појављивању прекривено је „радом у резиденцији”, напапирима.

У том пресудном тренутку, чак 35 милиона Руса (више од половине бирачког тела) говорило је анкетарима да ће гласати за Генадија Зјуганова. Вероватно су они то и учинили, с тим што је „бројање” гласова дорадило ствар како треба. Шаке будућих богаташа биле су већ на државном капиталу и они то више не би испустили ни по цену проливене крви.

Зјуганов није био ни Брежњев, ни Горбачов, ни Јељцин. Свак за себе и у свом тренутку, ти његови комунистички претходници (у КП СС) били су проминентне личности, широм познати. Зјуганов –задња пошта Мимрино, Хотињецки рејон, Орловска област, учитељ, армију служио... стигао је у Москву непознат, као партијски пешадинац. А у каквим околностима за Комунистичку партију! Скоро да би само присуствовао њеном самртном хропцу (1990) , док се из љуштуре партијских „старовераца” извлачи кратковеки лептир потоњих Јељцинових „демократа”, тада око Јаковљева.

Генадиј Андрејевич је њему и прослеђен из провинције, у „идеолошко”. Дисциплинован да не мисли, морао је да буде  уплашен. Пропадала је партија предводник неуспеле светске револуције. Обрео се међу „нововерцима”, који ће произвести Јељцина. А душом је био уз „стару веру”, која је губила. Пипао је, тражећи неку „ничију земљу”. И натрапао је на Комунистичку иницијативу, покрет за стварање једне сасвим нове руске КП.

Зјуганов, Купцов и генерал Руцкој, ако се данас ико још сећа тог тадашњег тријумвирата. Јељцин(1993) бомбардује Бели дом, тврђаву комуниста на сцени, и забрањује „све комунисте”. Зјуганов, међутим, није с Хазбулатовом(спикером тадашњег комунистичког парламента).После забране виртуозно ћути. Руцкој га због тога назива кукавицом, али Руцкој нестаје у мочвари, а Зјуганов размишља. Исповеда се најближим пријатељима, увиђајући да је комунизам „дискредитован” и да би требало пронаћи неку „нову политичку ознаку”.

То је, ето, та данашња КП РФ, која је пристала на игру по правилима свог некадашњег класног непријатеља. Али, ако је она занемарила ту реч „класно”, свесна да је улазница за даље захтев да прво искија идејну душу, њу није запоставио „класни непријатељ” – руски приватни капитал. Није се устручавао одступања у односу на ферплеј, отевши Зјугановљеве кутије с гласовима.

„Господин Кудрин (министар финансија) и његово стадо још више ће нахранити америчку економију”, грмнуо је Зјуганов – с камиона, пред претеклим остарелим присталицама око шатре политичког вашара поводом бораца и отаџбине. „Отпустите Путина, због катастрофалних резултата његовог председништва и премијерства”, придружио се Владимир Улас, шеф московског огранка КП РФ.

Ништа. Равнодушна је била чак и полиција, послата на трг за сваки случај. Нема то више ко да чује. Уосталом, Зјуганов то све исто понавља и у Думи Русије, где је уз такође већ остарелог Жириновског (ЛДПР) последњи живи доказ „руског плурализма”. Обојица су сабијена у једва петинуседишта. Далеко је остала 1996. Петнаест година је комад живота. Неко ко се тада родио не разуме ко су ти необични стари људи у још чуднијим кожним капутима.Шта они хоће.

„Парада речи, ништа они не могу променити”, цитирана је у новинама Јекатерина Василијева (20), која је застала, чула, и пошла даље. Не марећи што говор држи можда последњи комуниста Русије.