Беле паре за црне дане

Србија спада у групу земаља у којојје однос националне штедње према БДП-уврло низак. Према ранг-листи Светског економског форума, објављенојкрајем прошле године, били смопо релативномобимуштедње тек на 125.месту,од 131 земље које су на тој листи. Другим речима, однос штедње према БДП-убио је мањи у само шест земаља. Врло је вероватно да се у Србији више штеди него што званична статистика показује, јер становништво, због горког искуства из деведесетих година, део уштеђевинедржи у „сламарицама” и сефовима. Ипак, јасно је да Србија, односно њене институције, предузећа и становници нисусклоништедњи, а веома сусклонипотрошњи, па и задуживању. Сама чињеница да је спољнидуг крајем прошле године износио 30,7, милијарди долара,а званична штедња само шестмилијарди говори о нужности знатно веће штедње.

Низак ниво заинтересованости за штедњу, вероватно,може се објаснити ичињеницом да је врло велики број домаћинстава, због драстичног пада стандарда у прошлој деценији, мало куповао трајне производе широке потрошње (аутомобиле, телевизоре, веш-машине, машине за прање посуђа, клима-уређаје, намештај и сл.) и да је, након опоравка привреде и динамичног раста плата, пензија и других примања, а посебно у условима све потцењеније вредности страних валута, расположива средства користио за њихову куповину, а не за штедњу. Поред тога, од 1. јануара 2001,закључно сакрајем септембра прошле године,вредност динарареално јебила повећана за више од 100 одсто ибилоје заиста тешко одолети изазовима куповинестраних производа и услуга. То се поготову односило на половна кола, клима-уређаје и друге производе који троше енергију.

У последњих пет месеци вредност страних валута је порасла, али је цена нафте (и њених деривата)осетно смањена, па се у Србији наставило са трошењемдевиза у великом обиму за увоз тих производа, а становништво је наставило с олакимтрошењемприхода на бензин. И због тога на београдским улицама у три четвртине аутомобила, а можда и више од тога, налази се само возач. Или клима-уређаји су сепоследњих година много куповали, акористе се када то није баш неопходно. Слична јеситуација и са куповином и коришћењем мобилних телефона.

Због недостатка мерних уређаја који би регистровали стварну потрошњу топлотне енергије у предузећима, становима и установама, она је знатно већа, а последица тога сунепотребно већидинарскииздаци, али и непотребан одлив девиза, јер се енергенти за ту врсту потрошње углавном увозе. Дакле, поред нискогобима штедње, становници, предузећа иустанове нерационално троше материјалне, а посебно драгоцене енергетске ресурсе.

Све наведено, али и низ других фактора, доприноси да се, по подацима Агенције за енергетску ефикасност, у Србији на један долар бруто домаћег производа потроши 0,54 кг нафте, док је у свету тајпросек само 0,19 кг.

Према подацима наведенеагенције, по јединици бруто домаћег производа који ствара индустрија потроши се готово три пута више струје него што се у просеку потроши у свету. Или, у кланицама у Србији затону обрађеног меса у просеку се се потроши, веровали или не, 3,6 пута више енергије него у кланицама у Данској.

Један од разлога врло ниске штедње у Србији јестеи илузија да ће бити могуће наставитизнатно већупотрошњуод производње, да ће се јак динар дуже одржати, да ће се број незапослених брзо смањивати, аживотни стандард становништва у целини повећавати. Највећи допринос стварању те илузије давали су званичници, нарочито у предизборној кампањи. М. Динкић, , на пример, истицао је да ће се валутни курс динара одржати десет година, да ће спољни дуг бити осетно смањен, да ће 4,5 милиона лица добити по 1.000 евра у форми бесплатних акција. И неки економисти, нарочито они који су по разним основама повезани са утицајним политичарима, такође, обећавали сусветлу перспективупривреде и по том основу раст животног стандарда.

Уместо обећања „меда и млека” становништву треба отворено рећи да га, пре свега, због неуспешног концепта привредних реформи и мера економске политике, у наредним месецима, па и у наредним годинама чекају тешки дани, тј. још већа незапосленост и пад животног стандарда и да оно, ако је икако могуће, мора штедети „беле паре за црне дане”. Знам да је то непопуларно рећи, али моја јепрофесионална обавеза да апелујем да се максимално штеди како нам у будућности не би било знатно горе.

Члан Академије економских наука