Корупција и штета

Успешна борба против корупције доноси, поред осталог, и материјалну корист грађанима и држави. Међутим, ту добит није увек лако израчунати.Када возач плати саобраћајцу или предузетник инспектору 1000 динара да не би био кажњен троструко више, држава наизглед губи тачно 3000 динара. Међутим,елиминисање корупције има и супротне финансијске ефекте: нпр. трошкове интерних контролора који откривају корупцију, повећање службеничких плата.

Однос корупције и штете лакше је уочљив код прикупљања других облика јавних прихода (порези, царине, приватизација) и код јавних расхода. Када државни орган набавља непотребну робу и услуге или када не прати квалитет испоруке па добије бофл, штета је за буџет вишеструко већа од износа мита. Штавише, када се једном прочује да је корупција modusoperandi за добијање државних уговора штета се шири као талас.

Следећа степеница по опасности и штети јесте корупција где приватни интереси овладавају процесом доношења прописа и других државних одлука (нпр. субвенције, пореске олакшице, опрост дуга). Због ширине акције, овде ће се, на штету државе, вероватније окористити партија него неки функционер или службеник. На ово се надовезују и разни облици феудализације јавних ресурса партија на власти – од запошљавања подобних у јавним установама, преко популистичког расипништва у доба изборне кампање, до извлачења профита из јавних предузећа.

Шта да се ради?

Јавност података: Основа успешне политике у борби против корупције је безрезервна јавност информација о раду оних који одлучују о нашим парама и општем добру. И то, не јавност података коју морамо да камчимо захтевима, медијским притиском, тражећи пукотине у владајућој структури или инсајдере, већ јавност која се обезбеђује постављањем информација на свима доступним интернет-странама. Уз минималан трошак, тако се обезбеђује да потенцијални корупционаши и расипници двапут размисле пре него што повуку погрешан потез. Конкретни предлози за почетак: да сви органи власти објаве информаторе о раду у складу са Упутством повереника за информације; да влада обезбеди извршење повереникових решења; да се на Порталу јавних набавки објављују и набавке мале вредности…

Образложења и извештаји: Да би јавност података имала више смисла, функционери би требало да буду обавезни да сваку своју одлуку образложе детаљније него што сада чине. Тиме бисмо одшкринули врата која се затварају код дискреционог одлучивања и избили адуте из руку оних који сада могу своје пропусте и несувислости да крију иза околности да нису прекршили ниједан пропис. Јавне институције требало би да буду обавезне да у извештајима о раду наведу како су и колико испуниле своје обавезе из свих закона, стратешких аката и планова који се на њих односе. Овом мером можда не бисмо смањили трошкове, али бисмо бар добили више за новац који издвајамо.

Надзорна овлашћења и контрола: За уштеде каткад треба и повећати улагања, али на правом месту. На пример, држава је сигурно имала више штете него користи од тога што годинама плаћа (и то слабо) свега десетак буџетских инспектора. С друге стране, имала је слабе користи од разних привидних контролних механизама, попут оних које влада, преко именованих чланова управних и надзорних одбора, има над јавним предузећима.

Пријављивање, заштита и награда: Неки људи много ризикују када указују на расипништво и корупцију. Треба им заштита од шиканирања коју не добијају. Значиће им и ако виде да им труд и време нису били узалудни – да се криминалац нађе иза решетака, да ће отета имовина бити враћена, да се реши системски проблем. Кад тога нема, џаба нам и кампање и јавни позиви на борбу против корупције. И још нешто: ако знамо да ће добар домаћин наградити поштеног налазача изгубљене ствари, зашто држава грађанима који могу да открију или да докажу злоупотребу јавних ресурса (не говорим о онима који за то примају плату) не нуди ништа осим главобоље?

Програмски директор „Транспарентност – Србија”