Виртуози игре

Чувена руска балерина Светлана Захарова, коју многи критичари сматрају тренутно најбољом балерином света, гостовала је у београдском „Сава центру” са још осморо солиста, претежно њених колега из Бољшог театра из Москве. Овај концерт чинило је тринаест кореографских нумера – три класична па де деа и дуети и сола неокласичног плесног стила.

Програм је почео па де деом из балета „Пламен Париза” Асафијева, у кореографији Вајнонена. Била је то прилика да поред солидне Анастасије Мишкове упознамо Ивана Васиљева, истакнутог солисту Бољшог театра, младог играча кога у Русији сматрају наследником чувеног Мише Баришњикова. Импресивног, високог скока, овај, не тако висок играч, суверено влада сценом и одмах скреће пажњу на себе.

Уследио је па де де из балета „Тристан и Изолда” (кореографија К. Пастор) – лепи, поетични дует, где је публика имала прилике да први пут види Захарову – њене до савршенства израђене ноге, изражајне руке, склад и хармонију у покрету и изразу. Али, ова кореографија, иако солидна, није пружала могућност да Захарова и њен партнер Андреј Меркуријев прикажу свој максимум.

Татјана Чернобровкина и Дмитри Забабурин, прваци Станиславски-Немирович Данченко театра из Москве, имали су веома лош избор дуета којима су се овога пута представили београдској публици. (Овај пар је већ наступао на сцени нашег Народног позоришта). Оба дуета, „Романса” и „Ноћни плесови” били су застарели, превазиђени, на моменте развучени... тако да су неоспорни квалитети Чернобровкине тек спорадично долазили до изражаја.

За разлику од њих, Елена Евсејева и Андреј Баталов, прваци Маријинског театра, одлично су одиграли па де де из балета „Гусар”, као и један савремени дует. Обоје врло добро технички потковани, она сигурна, префињена, прецизна.

У кореографском смислу најквалитетнији је био соло „Адађо”, на музику Баха а у кореографији Пастора – модеран, сведен, изузетног рафинмана и у сјајном извођењу Андреја Меркуријева, водећег солисте Бољшог театра. Овај изузетан играч вретенастих мишића приказао је сву лепоту, склад и елеганцију мушке игре. Без жеље за брзим ефектом, без драматике и сувишних емоција, био је то чист, квалитетан апстрактни плес.

Још један изузетно атрактиван соло, у сасвим другачијем стилу – духовит, разуздан, буран, бравурозно је одиграо Иван Васиљев – на Пјацолину музику у кореографији Бондура успео је да сасвим разгали публику у овој правој играчкој бравури. Бројни пируети и високи, технички изузетно тешки, скокови били су употпуњени сасвим опуштеним, шармантним држањем и изразом. Поређење са Баришњиковим заиста се намеће само од себе.

Захарова је из класичног балетског репертоара одабрала па де де из балета „Дон Кихот” Минкуса и Горског. Заједно са одличним Александром Волчковим, прваком Бољшога, сигурно, са лакоћом и елеганцијом одиграла је овај атрактивни дует. Ипак, оно што је оставило најјачи утисак свакако је прво њен соло „Revelation” у другом делу програма, па потом и фантастичан дует са Меркуријевом – „Црно”, у кореографији Франческа Вентриље – динамичан, одсечних брзих покрета, технички захтеван а изведен виртуозно. Прилика да Захарова покаже изузетан таленат и у савременом плесном изразу. И, за крај – врло духовит и шармантан соло „Глас” (кореографија Пастор), пародија на муке играчице да прикаже сценско и техничко савршенство. У златној пачки са пројекцијом гледалишта Бољшог театра на задњој кулиси иза ње, Захарова је деловала као апсолутни прототип балерине.

Новина на овом концерту била је управо та употреба видео бима којим је сцена оплемењена, и који се мењао у односу на потребе одређене кореографије. Било је то вече не толико квалитетних кореографских остварења (већина стилски заостаје за новим, светским трендовима), али свакако вече виртуозних играча, правих балетских звезда са Иваном Васиљевом на челу и сјајном Светланом Захаровом.