Virtuozi igre

Čuvena ruska balerina Svetlana Zaharova, koju mnogi kritičari smatraju trenutno najboljom balerinom sveta, gostovala je u beogradskom „Sava centru” sa još osmoro solista, pretežno njenih kolega iz Boljšog teatra iz Moskve. Ovaj koncert činilo je trinaest koreografskih numera – tri klasična pa de dea i dueti i sola neoklasičnog plesnog stila.

Program je počeo pa de deom iz baleta „Plamen Pariza” Asafijeva, u koreografiji Vajnonena. Bila je to prilika da pored solidne Anastasije Miškove upoznamo Ivana Vasiljeva, istaknutog solistu Boljšog teatra, mladog igrača koga u Rusiji smatraju naslednikom čuvenog Miše Barišnjikova. Impresivnog, visokog skoka, ovaj, ne tako visok igrač, suvereno vlada scenom i odmah skreće pažnju na sebe.

Usledio je pa de de iz baleta „Tristan i Izolda” (koreografija K. Pastor) – lepi, poetični duet, gde je publika imala prilike da prvi put vidi Zaharovu – njene do savršenstva izrađene noge, izražajne ruke, sklad i harmoniju u pokretu i izrazu. Ali, ova koreografija, iako solidna, nije pružala mogućnost da Zaharova i njen partner Andrej Merkurijev prikažu svoj maksimum.

Tatjana Černobrovkina i Dmitri Zababurin, prvaci Stanislavski-Nemirovič Dančenko teatra iz Moskve, imali su veoma loš izbor dueta kojima su se ovoga puta predstavili beogradskoj publici. (Ovaj par je već nastupao na sceni našeg Narodnog pozorišta). Oba dueta, „Romansa” i „Noćni plesovi” bili su zastareli, prevaziđeni, na momente razvučeni... tako da su neosporni kvaliteti Černobrovkine tek sporadično dolazili do izražaja.

Za razliku od njih, Elena Evsejeva i Andrej Batalov, prvaci Marijinskog teatra, odlično su odigrali pa de de iz baleta „Gusar”, kao i jedan savremeni duet. Oboje vrlo dobro tehnički potkovani, ona sigurna, prefinjena, precizna.

U koreografskom smislu najkvalitetniji je bio solo „Adađo”, na muziku Baha a u koreografiji Pastora – moderan, sveden, izuzetnog rafinmana i u sjajnom izvođenju Andreja Merkurijeva, vodećeg soliste Boljšog teatra. Ovaj izuzetan igrač vretenastih mišića prikazao je svu lepotu, sklad i eleganciju muške igre. Bez želje za brzim efektom, bez dramatike i suvišnih emocija, bio je to čist, kvalitetan apstraktni ples.

Još jedan izuzetno atraktivan solo, u sasvim drugačijem stilu – duhovit, razuzdan, buran, bravurozno je odigrao Ivan Vasiljev – na Pjacolinu muziku u koreografiji Bondura uspeo je da sasvim razgali publiku u ovoj pravoj igračkoj bravuri. Brojni pirueti i visoki, tehnički izuzetno teški, skokovi bili su upotpunjeni sasvim opuštenim, šarmantnim držanjem i izrazom. Poređenje sa Barišnjikovim zaista se nameće samo od sebe.

Zaharova je iz klasičnog baletskog repertoara odabrala pa de de iz baleta „Don Kihot” Minkusa i Gorskog. Zajedno sa odličnim Aleksandrom Volčkovim, prvakom Boljšoga, sigurno, sa lakoćom i elegancijom odigrala je ovaj atraktivni duet. Ipak, ono što je ostavilo najjači utisak svakako je prvo njen solo „Revelation” u drugom delu programa, pa potom i fantastičan duet sa Merkurijevom – „Crno”, u koreografiji Frančeska Ventrilje – dinamičan, odsečnih brzih pokreta, tehnički zahtevan a izveden virtuozno. Prilika da Zaharova pokaže izuzetan talenat i u savremenom plesnom izrazu. I, za kraj – vrlo duhovit i šarmantan solo „Glas” (koreografija Pastor), parodija na muke igračice da prikaže scensko i tehničko savršenstvo. U zlatnoj pački sa projekcijom gledališta Boljšog teatra na zadnjoj kulisi iza nje, Zaharova je delovala kao apsolutni prototip balerine.

Novina na ovom koncertu bila je upravo ta upotreba video bima kojim je scena oplemenjena, i koji se menjao u odnosu na potrebe određene koreografije. Bilo je to veče ne toliko kvalitetnih koreografskih ostvarenja (većina stilski zaostaje za novim, svetskim trendovima), ali svakako veče virtuoznih igrača, pravih baletskih zvezda sa Ivanom Vasiljevom na čelu i sjajnom Svetlanom Zaharovom.