У ишчекивању драмске улоге

У ЖИЖИ
БОРА ТОДОРОВИЋ

Драмски уметник Бора Тодоровић добитник је награде "Златни ћуран" за животно дело, признања које се додељује у оквиру позоришног фестивала "Дани комедије" у Јагодини. Награда ће му бити уручена на затварању предстојећег 37. фестивала смеха, који ће бити одржан од 20. до 27. марта 2008. године у Јагодини.
Прошле године када су му јавили да је добио награду "Добричин прстен", Бора Тодоровић је био у Бигову. Кренуо је да наручује лозу да части, а они људи са мора, причао је касније Тодоровић у Београду, не знају ни ко је Добрица Милутиновић, ни зашто је њихов другар толико срећан. Каже да му је досадило да игра преваранте, фолиранте, комедијанте мангупе... и да је створена предрасуда да је за то добар, па га је неупоредиво мање било у драмама. А он баш чека велику драмску улогу.

Бора Тодоровић рођен је у учитељској породици у Београду. Као дете сањао је да вози трамвај, што га је касније одвело у техничку школу и Индустрију мотора Раковица, где је био запослен. Пошто је одустао од студија машинства, уписао је Позоришну академију у Београду, дипломирао је 1956. године у класи професора Јозе Лауренчића. Први професионални ангажман Тодоровић је остварио у Београдском драмском позоришту, али убрзо одлази са сестром Миром Ступицом и њеним тадашњим супругом Бојаном Ступицом у Загреб и четири године ради на сцени Хрватског народног казалишта (1957-1961).

По повратку у Београд, Тодоровић игра у Атељеу 212 у којем се и најдуже задржао (1961-1983) играјући у представама "Арсеник и старе чипке", "Спровод", "Крмећи кас", "Развојни пут Боре Шнајдера", "Капе доле", "Друга врата лево", "Мрак и шума густа", "Псеће срце", "Радован Трећи", "Маратонци трче почасни круг", "Чудо у Шаргану".

Леп позоришни циклус остварио је и у Звездара театру. Бити млад и играти у атрактивном позоришту, по њему, велико је задовољство. Није био, међутим, задовољан када му траже аутограме. "Какав аутограм, шта ће теби аутограм кад имаш мене, целог!", знао је да прокоментарише Тодоровић.

Није имао ни амбицију да буде филмски глумац. Сећа се да је дошао на једно пробно снимање: глумци дефилују, редитељ седи на пиједесталу, наравно, са главобољом. Позову Тодоровића да изађе, а редитељ каже: "Па, не тај, бре, онај други!" Ипак, Бора Тодоровић дебитује на филму ликом колебљивог и неуротичног партизана у "Корацима кроз маглу" (1967). Следе улоге у филмовима: "Рој", "Стићи пре свитања", "Посебан третман", "О покојнику све најлепше", "Балкан експрес", "Балкански шпијун", "Национална класа", "Тајванска канаста", "Маратонци трче почасни круг", "Ко то тамо пева", "Дом за вешање", "Подземље", "Професионалац"... Играо је и у великом броју телевизијских серија: "Сиви дом", "Дипломци"...

Сарађивао је са великим бројем редитеља, шест месеци живео у Циган-мали у Скопљу, радећи на лику Циганина Ахмета у филму "Дом за вешање", воли скијање, навија за "Партизан"... Никада није очекивао, каже, нешто велико од онога што ради: "Увек сам скептичан, углавном мрзовољан. Шта ћу, такав сам".

Зове ме Душко Ковачевић телефоном и каже: "Ух што сам нерасположен, у депресији сам!"

- Па, знаш ли ти, Душко, да си ме вратио са симса? Таман сам се спремио да скочим, чујем телефоном. Ајде, рекох, то је сигурно порука за жену, да јој је запишем. Онда се ти јавиш", позната је Тодоровићева шала. Ипак, напомиње, колико год делује да је стално у плусу, у суштини је депресивац. То је она његова друга страна. "Било би нескромно да кажем да нисам задовољан својим животом. Задовољан сам. Имам троје деце. Имао сам успех, богат живот. Наравно, могао сам да будем и још бољи глумац. Стално мораш да се доказујеш, а каријера је дугачка. Два-три кикса и готово. Оде доле. Треба да будеш фајтер, па да останеш на површини", зна да каже Тодоровић.