Од „Тикава“, преко „Светог Саве“ до „Аждахе“

Српска напредна странка осудила је филм „Свети Георгије убива аждаху”. Спорна је мобилизација инвалида које Врховна команда шаље у рат, што, по представницима СНП, не одговара историјској истини.

Сличних неспоразума, између власти и уметника, било је и до сада. Проблеми су, по правилу, били због идеолошких, а не уметничких разлога.

Драма Драгослава Михаиловића „Кад су цветале тикве” скинута је са репертоара Југословенског драмског позоришта у Београду захваљујући „будности” Едварда Кардеља, али и гневу самог Јосипа Броза Тита, који је у неком говору поменуо оне који подривају темеље социјалистичког друштва. Политички душебрижници су препознали да је реч о Михаиловићевој драми. За скидање драме са репертоара, Драгослав Михаиловић је оптуживао и Киру Глигорова.

Представа „Голубњача” Јована Радуловића требало је да се игра у београдском позоришту „Бошко Буха”. После одустајања овог позоришта, представа је премијерно изведена 10. октобра 1982. године у Српском народном позоришту у Новом Саду. Скинута је 13. децембра исте године, после реаговања Градског комитета Савеза комуниста Новог Сада, који је оценио да драма „доводи у сумњу тековине НОБ-а, социјалистичке револуције и даље социјалистичке самоуправне изградње нашег друштва”.

Драма је, ипак, у истој режији и подели, играна у Студентском културном центру, гостовала једино у Словенији (Нова Горица и Љубљана) где је на фестивалу „Алпе-Адриа” проглашена најбољом представом. Касније је постављена и играна у Крагујевцу и Приштини. Обе поставке су гостовале у Београду у Југословенском драмском позоришту.

О представи, која је поделила политичку и културну јавност, сукобила републичке елите социјалистичке Југославије, која је, како је речено, „подгревала националистичке страсти”, расправљало се на партијским форумима „од Триглава до Ђевђелије”.

Представа је настала на основу истоимене књиге прича. У књизи приповедака, каже Радуловић, то је некако могло да прође, али у позоришту, на сцени, где се глумци крећу, говоре, где се имитира живот и директно нуди гледаоцу, то није могло да прође. Ондашњој власти је сметала сама тема, без обзира на то како је обрађена. Данас, сматра аутор, ако се „Голубњачи” приђе као драми, без предрасуда, са историјском истином да су јаме голубњаче постојале, представа може да се игра и у Загребу.

Велика прашина се подигла и око представе „Свети Сава” Синише Ковачевића, коју је у Југословенском драмском позоришту играло Народно позориште из Зенице. Представу су прекинули чланови Српске светосавске странке, Српске народне обнове, Српског покрета обнове и Народне радикалне странке.

У прекидању драме, тврди Ковачевић, учествовало је много људи, па и управник Југословенског драмског позоришта. „Представа је била жетон у прљавој партији политичког покера. Драма, наравно, није антисрпска, није лоша и није заслужила уличарско-политички третман. Али, појавила се у добром тренутку за битанге и фукару, који су каналисали такозвану опозициону сцену Србије. У целу причу је била укључена и Удба.” То су подаци до којих је, како каже, касније дошао.

Ковачевић верује да ће се његова драма играти у позориштима,

можда за месец-два, можда за две године, можда после његове смрти. Најтеже му је пало што су га прогласили анти-Србином. Страшно је, вели, бити и антибициклиста, замислите – мрзите бициклисте. А њему су налепили етикету да је противник сопственог народа. Када се Југославија распала, а он написао драму „Јанез”, прогласили су га за југоносталгичара, после „Српске драме” био је српски националиста, шовиниста.

Реаговање на филм „Свети Георгије убива аждаху”, а сличних је, као што видимо, било и до сада, отвара стару дилему: шта је уметничка истина, у којој мери она мора да следи историјску истину, колики је маневарски простор уметника, и где су границе слободе када се користе историјски догађаји и стварне личности?

Зоран Радисављевић