Тржни центри на рубу пропасти

Слаба продаја, мали пазари, недостатак купаца и лоше одржавање муче и тржне центре изван круга двојке. Сазидани пре двадесетак година, некадашњи потрошачки храмови „Пирамида”, „Бањица” и „Баново брдо” од „браће” у строгом центру престонице разликују се само по довољном броју паркинг места. Списак заједничких карактеристика је подугачак, а трговци ова три базара лоше пословање углавном правдају новом конкуренцијом – шопинг моловима „Делта ситијем” и „Меркатором”. Плаше се и да помисле, кажу, шта ће их још снаћи када проради ТЦ „Ушће”.

– Када су отворени шопинг молови, као да нам је неко маказама пресекао пазаре. Продаја је пала за више од 50 одсто – јада се власник продавнице женске одеће у ТЦ „Бањица”.

Да би зарадили пристојан пазар који већ годинама готово да не прелази 3.000 динара дневно у овом тржном центру размишљају да викендом продуже радно време.

Ни цене закупа које не могу да се пореде са најамнином пословног простора у „Делта ситију” или ТЦ „М-Родић” у Новом Београду које се крећу од 50 до стотинак евра за квадрат нису мамац за трговце. Закупнини у шопинг моловима која се неретко плаћа и по три месеца унапред треба додати трошкове за јавно одржавање и рекламирање. По тој рачуници, кажу закупци, за локал од 100 квадрата у „М-Родићу” у старту треба издвојити око 6.000 евра месечно, док просечна висина кирије на Бањици, Бановом брду и у Блоку 44 не прелази 500 евра.

– Цене падају сваког дана. У забаченим деловима ТЦ „Пирамида” за 300 евра може се изнајмити простор. Многи закупци који на ударним местима нуде робу планирају да траже од власника да им спусте месечну ренту – каже закупац из „Пирамиде”.

Додатну потешкоћу готово свим некадашњим стециштима купохоличара ствара и небрига власника за одржавање локала. Будући да је реч о приватној имовини град није дужан да је унапређује, промовише...

– Власници само гледају како да узму новац и не занима их у каквом је стању објекат. Мој газда није уложио ни динар у одржавање објекта од 1995. године – каже један од продаваца гардеробе у ТЦ „Бањица”.

Премда свесни да нису довољно конкурентни и да морају што пре да пронађу начин да опстану на тржишту, брину их и привремене дозволе на основу којих су поједини тржни центри саграђени, а које су одавно истекле. Тако је онај у Сремској изграђен 1989. године са дозволом на само пет година. Такви папири не гарантују му опстанак, подсећа Жаклина Глигоријевић, директорка Урбанистичког завода.

– Пословни простор у објектима са привременом дозволом може се „легализовати” уношењем у план детаљне регулације. Ти објекти у суштини могу бити порушени али и то је велики трошак. Засад никоме у граду није у интересу да их уклања јер нема ни инвеститора који би на ексклузивним локацијама градили много скупља здања – објашњава Глигоријевићева.

Крајем деведесетих година прошлог века појавиле су се идеје о промени намене недовољно исплативих објекта који заузимају престижне локације, али досад се на том плану није ништа предузело. И док су некада били популарни као градске шопинг дестинације, наду да тржне центре време није прегазило једино дају гужве у њиховим пекарама, мењачницама и маркетима.

Д. М. – С. Д.