Освета превареног бирача

Апстиненцију на изборима није лако објаснити, кажу стручњаци, а само један од доказа су прошлонедељни избори на Косову и Метохији на које је изашло мање од половине Албанаца, иако је било логично да због политичког тренутка већина буде на биралиштима.

Према подацима Цесида на парламентарним изборима у Србији 1990. године било је 29 одсто апстинената, две године касније 30 одсто, 1993. године 39 одсто, 1997. чак 43 одсто, 2000. године 42 одсто, 2003. их је било 41 одсто и 2007. године 39 одсто бирача није гласало.

У Србији су до 2000. године косовски Албанци били у бирачким списковима, а тада је бирачко тело са око 7.200.000 гласача смањено на 6.700.000. На изборе 1992. године изашло је око четири милиона грађана, а десет година касније око 3.250.000. Али, из тих података се не може извући закључак, јер ни 1992. године Албанци нису гласали, али су њихови листићи трпани у гласачке кутије.

Владимир Гоати, социолог, каже да по правилу после првих вишестраначких избора опада број изашлих и да је то чврст тренд у посткомунистичким земљама. "И у Србији је смањена излазност после 1990. године", каже Гоати и тврди да је излазак на референдуме увек већи јер је то нешто што занима већину грађана.

Добар пример за то су гласачи у Црној Гори. Марко Благојевић, програмски директор Цесида, подсећа да је у "Црној Гори на референдум је изашло око 80 одсто грађана, а председнички избори су пропадали". Људи су, очигледно, веровали да на референдуму доносе историјски важну одлуку, као што им се чинило да замена једног председника другим неће донети бољитак у њиховом животу или да је постојећи председник несмењив.

И у Србији постоји доказ за тврдњу да је за излазак грађана на биралишта пресудно осећање да ли на изборима или референдуму одлучују о нечему збиља важном. На изборе за председника Југославије и посланике Савезне скупштине у септембру 2000. године изашло је око пет милиона бирача (Црна Гора је тада бојкотовала те изборе). Гласало се између прошлости, коју су оличавали Слободан Милошевић и СПС, и будућности, коју су симболизовали Војислав Коштуница и ДОС. Само два месеца касније је забележена друга највећа апстиненција на изборима у Србији. Благојевић каже да је тада од изласка на биралиште одустало око милион бирача СПС-а.

Како, после примера црногорског референдума и гласања грађана Србије у септембру 2000. године, објаснити апстиненцију косметских Албанаца на прошлонедељним изборима. Благојевић каже: "Све политичке партије Албанаца се залажу за самосталност. Грађанима на Косову јесте најважнија независност, али се шалтују на критеријум да живимо боље. Када би на изборима у Србији све партије као главну тему имале Косово одзив бирача би сигурно био мањи него у јануару, јер грађани хоће боље да живе."

Из ових анализа већ се могу уочити неки од разлога бекства бирача с биралишта. Основни је да ли су они уверени да својим гласом одлучују о стварима важним за њихов лични живот. Важан је и начин на који политичке странке представљају грађанима проблеме које намеравају да реше. Ништа мање није значајно ни да ли странке испуњавају обећања. Јесте правило да обећања извлаче гласаче на биралишта, али и да их неиспуњене наде остављају у кућама. Могу бирачи у свом свакодневном животу да буду највеће свађалице, али сукоби посланика у Скупштини или у телевизијским дуелима иду на живце огромној већини бирача. Показало се да је правило и да се излазност повећава ако постоји нека опасност, а смањује се због тога што су разлике између политичке елите која конкурише за власт минималне.

Истраживања су показала да су у Србији апстиненти по правилу људи с нижим и средњим образовањем, а најмање их је у старосној групи после шездесете године. Богатији радије одлазе на биралишта од сиромашних.

Гоати утврђује још једно правило: "Код нас више нема велике излазности. Али, сасвим је у реду ако на изборе изађе 60 до 70 одсто бирача. Јер, могуће је да они који не излазе и нису демократски оријентисани."

Уз пуно разумевање гнева бирача мора се питати и кога они кажњавају апстиненцијом. У књизи "Бирачи и апстиненти у Србији", Ирена Ристић, из Института друштвених наука, даје овакав одговор: "Уздржавајући се од подршке партији која им је идеолошки најближа, тј. кажњавајући је, бирачи делимично, свесно или несвесно, ипак, подржавају оне партије којима, ни у ком случају, не би желели да дају свој глас".

То онда значи да је апстиненција Пирова победа гласача.