Срби од акције

Четири милиона грађана чека свој део. Заиста, пристојан број очајника који од отаџбине нису добили ни парче наследства од преостале друштвене и државне својине маскиране у соцреалистичко-комунални појам - јавна предузећа. Када се Млађан Динкић кандидовао за транзиционог Деда Мраза за предстојећу зимску сезону 2007/08, најављујући да ће сви пунолетни грађани који до сада нису добили акције из приватизације друштвених предузећа, у владиним пакетићима, поред јелке, пронаћи и пакет с машницом и бесплатним акцијама, покренута је бучна дебата у јавности с којом, према количини децибела, могу да се мере само Чедине тврдње да га Американци ипак сматрају својим чедом, Мишковићеве заклетве да му је света српска земља Космет важнија од свете америчке визе, или изјаве министара који се куну да су за "Делту" одувек мислили да је сладолед.

Феномен да расправе о приватизацији јавних предузећа и подели акција засене овакве полемике и четири милиона обесправљених претворе у Србе од акције, охрабрујућа је чињеница и показатељ да економске теме не морају, по правилу, да почињу на политичкој, а завршавају се на црној хроници.

Студенти и беспосличари, радници и сељаци, поштена и кварна интелигенција, патриоте и издајници, гробари и цигани, прва и друга Србија, косовске мајке и жене у црном - могу се ујединити на фронту тржишта хартија од вредности и створити јаку берзанску коалицију, према интересима, далеко снажнију од политичких савеза. Коначно, расправе о деоничарским пословима, инвестицијама, финишу приватизације и интересима обичног света који би да, уместо у кладионице, инвестира и на берзи, показују да донекле постајемо нормални. С тим да квоте на берзи понекад нису мање ризичне од клађења у српски фудбал.

Како ће се приватизовати моћне компаније које су се деценијама пумпале на буџету, субвенцијама и државном монополу? Последњи губитници транзиције, они који броје колико и једна Хрватска, они који нису попили ни гутљај пива од продаје Апатинске пиваре, који нису осетили ни мехуриће од "Књаза", нити испили јутарњу кафу из "Центропроизвода", они који су остали без лопате цемента из Косјерића, Беочина и Новог Поповца, а, богами, нису попушили ни цигарету из Ниша и Врања, чекају да се докопају својих позлаћених папира о којима су чули из компликованих, шифрованих прилога или су читали хијероглифске записе о купонима који доносе богатство.

Да ли ће више од пола Србије с њима у џепу закорачити у срећнију, деоничарску будућност, хоће ли акционари у најави успети да одиграју на берзи, да ли ће умети да израчунају како их магични папирни комадићи државне својине могу извући из предграђа и катапултирати у неке лепше сводове. Прича би требало да се одвија овако: ако Влада Србије усвоји измене Закона о приватизацији јавних предузећа, као и закон о бесплатној подели акција, сви који до 31. децембра 2007. године закораче у свет одраслих постају власници 15 одсто бесплатних акција НИС-а, ЕПС-а, Телекома, Аеродрома "Никола Тесла", Јата и Галенике. У почетку, добитници на државној лутрији који нису одиграли лото и бинго не би имали право да продају своје акције, већ би га стекли тек када се утврди тржишна цена акција на берзи.

Почеле су увелико да се изводе рачунске операције на дигитронима, како би се дошло до одговора на кључну мантру српске транзиције:

- Брате, колико сам ја овде добар!

Колика ће бити почетна, номинална вредност државног поклона? Полемика о вредности акција почела је да се води и међу владајућом коалицијом: на округлом столу "Политике", саветник премијера Коштунице за економију Милан Париводић израчунао је да ће грађани инкасирати 60 евра, док је Динкић убеђен да ће папири по становнику вредети бар 1.000. Дакле, пар кинеских или италијанских ципела? Опоненти Динкића упозоравају да, према његовим пројекцијама, шест јавних предузећа сада вреди око 30 милијарди евра, што је сума која се креће између бајке и научне фантастике. Али, хиперактивни министар зна да, осим четири основне рачунске операције, и чињенице да је српска економија у лебдећем стању које би се најбоље могло описати као "мање више минус", предизборна математика ипак дозвољава да се у цифре умеша и метафизика.

Дебата о множењу и дељењу златних кока српске економије, шест гиганата које су стварале генерације грађана, коначно ће се прелити на политички терен. То значи: да ли ће се странке одрећи својих главних трезора и дозволити да у њих уђу њихови гласачи и покупе свој део? Преко јавних предузећа, српске политичке партије одржавале су мит о својој бесмртности. Није тако лоша илузија да Срби од акције осете бар деоницу те моћи.