Srbi od akcije

Četiri miliona građana čeka svoj deo. Zaista, pristojan broj očajnika koji od otadžbine nisu dobili ni parče nasledstva od preostale društvene i državne svojine maskirane u socrealističko-komunalni pojam - javna preduzeća. Kada se Mlađan Dinkić kandidovao za tranzicionog Deda Mraza za predstojeću zimsku sezonu 2007/08, najavljujući da će svi punoletni građani koji do sada nisu dobili akcije iz privatizacije društvenih preduzeća, u vladinim paketićima, pored jelke, pronaći i paket s mašnicom i besplatnim akcijama, pokrenuta je bučna debata u javnosti s kojom, prema količini decibela, mogu da se mere samo Čedine tvrdnje da ga Amerikanci ipak smatraju svojim čedom, Miškovićeve zakletve da mu je sveta srpska zemlja Kosmet važnija od svete američke vize, ili izjave ministara koji se kunu da su za "Deltu" oduvek mislili da je sladoled.

Fenomen da rasprave o privatizaciji javnih preduzeća i podeli akcija zasene ovakve polemike i četiri miliona obespravljenih pretvore u Srbe od akcije, ohrabrujuća je činjenica i pokazatelj da ekonomske teme ne moraju, po pravilu, da počinju na političkoj, a završavaju se na crnoj hronici.

Studenti i besposličari, radnici i seljaci, poštena i kvarna inteligencija, patriote i izdajnici, grobari i cigani, prva i druga Srbija, kosovske majke i žene u crnom - mogu se ujediniti na frontu tržišta hartija od vrednosti i stvoriti jaku berzansku koaliciju, prema interesima, daleko snažniju od političkih saveza. Konačno, rasprave o deoničarskim poslovima, investicijama, finišu privatizacije i interesima običnog sveta koji bi da, umesto u kladionice, investira i na berzi, pokazuju da donekle postajemo normalni. S tim da kvote na berzi ponekad nisu manje rizične od klađenja u srpski fudbal.

Kako će se privatizovati moćne kompanije koje su se decenijama pumpale na budžetu, subvencijama i državnom monopolu? Poslednji gubitnici tranzicije, oni koji broje koliko i jedna Hrvatska, oni koji nisu popili ni gutljaj piva od prodaje Apatinske pivare, koji nisu osetili ni mehuriće od "Knjaza", niti ispili jutarnju kafu iz "Centroproizvoda", oni koji su ostali bez lopate cementa iz Kosjerića, Beočina i Novog Popovca, a, bogami, nisu popušili ni cigaretu iz Niša i Vranja, čekaju da se dokopaju svojih pozlaćenih papira o kojima su čuli iz komplikovanih, šifrovanih priloga ili su čitali hijeroglifske zapise o kuponima koji donose bogatstvo.

Da li će više od pola Srbije s njima u džepu zakoračiti u srećniju, deoničarsku budućnost, hoće li akcionari u najavi uspeti da odigraju na berzi, da li će umeti da izračunaju kako ih magični papirni komadići državne svojine mogu izvući iz predgrađa i katapultirati u neke lepše svodove. Priča bi trebalo da se odvija ovako: ako Vlada Srbije usvoji izmene Zakona o privatizaciji javnih preduzeća, kao i zakon o besplatnoj podeli akcija, svi koji do 31. decembra 2007. godine zakorače u svet odraslih postaju vlasnici 15 odsto besplatnih akcija NIS-a, EPS-a, Telekoma, Aerodroma "Nikola Tesla", Jata i Galenike. U početku, dobitnici na državnoj lutriji koji nisu odigrali loto i bingo ne bi imali pravo da prodaju svoje akcije, već bi ga stekli tek kada se utvrdi tržišna cena akcija na berzi.

Počele su uveliko da se izvode računske operacije na digitronima, kako bi se došlo do odgovora na ključnu mantru srpske tranzicije:

- Brate, koliko sam ja ovde dobar!

Kolika će biti početna, nominalna vrednost državnog poklona? Polemika o vrednosti akcija počela je da se vodi i među vladajućom koalicijom: na okruglom stolu "Politike", savetnik premijera Koštunice za ekonomiju Milan Parivodić izračunao je da će građani inkasirati 60 evra, dok je Dinkić ubeđen da će papiri po stanovniku vredeti bar 1.000. Dakle, par kineskih ili italijanskih cipela? Oponenti Dinkića upozoravaju da, prema njegovim projekcijama, šest javnih preduzeća sada vredi oko 30 milijardi evra, što je suma koja se kreće između bajke i naučne fantastike. Ali, hiperaktivni ministar zna da, osim četiri osnovne računske operacije, i činjenice da je srpska ekonomija u lebdećem stanju koje bi se najbolje moglo opisati kao "manje više minus", predizborna matematika ipak dozvoljava da se u cifre umeša i metafizika.

Debata o množenju i deljenju zlatnih koka srpske ekonomije, šest giganata koje su stvarale generacije građana, konačno će se preliti na politički teren. To znači: da li će se stranke odreći svojih glavnih trezora i dozvoliti da u njih uđu njihovi glasači i pokupe svoj deo? Preko javnih preduzeća, srpske političke partije održavale su mit o svojoj besmrtnosti. Nije tako loša iluzija da Srbi od akcije osete bar deonicu te moći.