Међународна трибина као „Општинско дете”

Градска власт је одлучила да „на основу разграничења функција између града Београда и градских општина”, известан број манифестација пређе у „надлежност градских општина”. Није познато ко се све нашао на том списку али, према неформалним изворима – јер званичне информације нема на сајту Скупштине града – оваква одлука односи се на педесетак манифестација и програма. Број је замашан али оно што је занимљиво то је њихов карактер. У односу на велике фестивале какви су Бемус, Битеф и Фест, а које град очигледно жели да задржи, овде је, изгледа, реч о мањим фестивалима чија је најважнија особина да културну сцену чине разноликом, разноврсном, богатом и шароликом. Ову тему оставићу ипак за неку другу прилику јер ту смо већ на терену приче о различитостима и праву да се буде другачији.

Међународна трибина композитора, иако једина манифестација савремене уметничке музике у Србији која ће ускоро напунити пола века, нашла се на поменутом списку „деташираних”. У „процесу разграничења”, овај значајни фестивал је додељен у надлежност општини Врачар. У допису од 6. марта 2009. Секретаријат за културу „захваљује на поверењу” (сиц!) Удружењу композитора Србије као оснивачу Трибине, и изражава уверење да ће Трибина „квалитетом програма обогатити уметничку понуду градских општина” (курзив И. С.).

Обично се каже – да није тужно било би комично. Ово је, међутим, и комично и тужно.

Међународна трибина композитора (МТК) јесте манифестација од великог културног значаја за углед и изглед државе Србије и њен значај, сходно томе, далеко превазилази надлежност ма које градске општине. Не зато што општинама, Врачару у конкретном случају, нешто фали. Сва искуства са општином Врачар, како лична тако и искуства Удружења композитора, апсолутно су позитивна. Проблем је што је за одлучивање о питањима међународног музичког фестивала потребно имати стручњаке и познаваоце материје, специјалисте за тему. По чему би општина Врачар била надлежна да познаје и окупља такве стручњаке? Такав капацитет нема ни градска власт. То је управо доказала доношењем неприхватљиве одлуке а без консултовања са стручњацима. Капацитет о одлучивању у вези са стварима од  националног и међународног значаја може се тражити и наћи само на нивоу Републике и уз пуно ангажовање струке. 

Трибина композитора је основана 1963. године, одржавала се у Опатији под именом Трибинајугословенског музичког стваралаштва и трајала до распада земље1990. Тада је, на иницијативу чланова Удружења композитора, наставила рад као српска манифестација па је као таква преживела тешка времена деведесетих. Упркос свему, Трибина се проширила и постала респектабилна међународна културна чињеница. Страним композиторима је и тада била част да учествују на Трибини јер су ценили њен отворени дух. Генерације су свој професионални живот почеле на Трибини као на месту највеће и најстроже провере знања и талента. Трибина је место изражавања различитих музичких идеја, праваца и стилова. Трибина је озбиљан фестивал европског профила. Али у том послу композитори и Трибина су мало кад имали озбиљну подршку државних и градских институција. Суфинансирање није било редовно, некад је сасвим изостајало, било је несигурно и увек на стриктном минимуму. С друге стране, искуства целог света потврђују да савремена уметност, па и музичка, не може бити комерцијална, да јој културна политика земље мора бити пријатељ или, ако не то, бар не непријатељ.   

Јер, код нас нема наруџбина за нова дела (изузев Бемусових), постоји само једна једина награда за музичко стваралаштво (а да није студентска), после премијере новог дела нема репризе, национални оркестри више него спорадично изводе уметничку музику српских композитора, снимци њихових дела немају где да буду емитовани јер нема фреквенције/канала на коме би се савремена српска музика могла приказати слушаоцима (изузетак су Стереорама са ограниченом чујношћу и ноћни сати Другог програма РТС-а), постојеће музичке установе таворе или се тихо гасе (Музички информативни центар, МИЦ, на пример). У таквом амбијенту јасно је да су улога и значај Трибине композитора, јединог фестивала савремене музике у Србији, немерљиви.

Новембра 2008 г. ова наша међународна трибина, одржана је по 17. пут, а отворио је министар културе. На опште задовољство она је доживела нови процват, активни млади селектор Иван Бркљачић, уз помоћ оснивача манифестације Удружења композитора Србије, значајно је вратио публику, понудио живописан програм састављен од 100 минијатура наших и страних аутора које су изводили најзначајнији наши и страни извођачи. Хол Народне банке сваке вечери је био пун и понекад препун. Било је то једно од најбољих издања овог традиционалног фестивала који је престао да буде „само за изабране”.

Заиста „прави тренутак” да Ивана Авжнер, градски секретар за културу, потпише поменуту захвалницу на досадашњој успешној сарадњи и пошаље Трибину на општинско старање. А био је то, међутим, прави тренутак да Трибина стварно промени своју позицију, али у другом смеру: да од признате градске манифестације постане, како и заслужује, републичка.

Овако, не желим да околишим, реч је само у лоше прикривеној намери да се ова изванредно значајна манифестација угаси.

Овим гестом постаје јасно много шта, почев од лицемерности позивања на српски културни идентитет и лицемерности образовног система у коме студенти остају без професионалне будућности. Постаје јасно и то да Србија изгледа није спремна за европске културне критеријуме, стандарде па тиме и интеграције, јер је европска Србија незамислива без савремене културе  и уметности, па тиме и музичке. Ако је тако, онда се бојим да ће поново они најбољи, најталентованији морати да оду и постану део неког другог културног идентитета.

Уметности се не може без последица рећи: обратите се општини. Уметност и уметници хоће много више. Јер, уметници су увек били своји, њихов таленат је непоновљиво, индивидуално својство, али без њих нема целине, нема културе једне земље. А без културе, сасвим извесно, нема идентитета и будућности једне земље.