Нисам латиноамерички Сартр

(Специјално за „Политику” од дописника Танјуга)

Елегантан и необично енергичан за својих осамдесет година, Карлос Фуентес је деловао попут магнета на бројну публику Салона књига у Паризу, која је дошла да чује највећег живог мексичког писца. Његово држање, правилно и строго, одаје бившег дипломату, који је као амбасадор боравио у Француској од 1975. до 1977. године. Фуентес је био звезда овогодишњег књижевног салона, који је ове године био посвећен мексичкој књижевности. Његова кратка посета, која је личила на посету неког државника, по дипломатској свити и обезбеђењу који су га пратили, бацила је у сенку плејаду млађих мексичких писаца који су, међутим, наишли на топао дочек париске публике.

На штанду „Галимара” једва да се задржао петнаестак минута потписујући књиге, иако је његов француски издавач за ову прилику обновио целокупна издања његових дела, тридесетак романа, десетак есеја, новела, позоришних комада, политичких текстова, од романа Смрт Артемија Круза , Terra Nostra, Година са Лауром Дијаз, Стари Гринго, Дијана, до памфлета  Против Буша из 2004. године. Последњи роман преведен на француски, „Срећне породице”, пре него што се појавио у Француској објављен је у Београду, у издању издавачке куће „Архипелаг”, која је тако наставила прекинуту нит превођења Фуентесове литературе у Србији.

Мексички писац ипак није пропустио прилику да се обрати публици на једночасовној конференцији за штампу, на којој е говорио о својим књигама, латиноамеричкој књижевности, Мексику и насиљу, о чему говоре и „Срећне породице“. Том приликом саветовао је публику Салона како да чита овај роман, састављен од шеснаест прича о породици, љубави и насиљу – не као низ, већ као целину, у којој се прошлост и будућност сусрећу у литерарној садашњости. Парафразирајући славни почетак Толстојеве Ане Карењине, Фуентес примећује да чак и у најсрећнијим породицама постоје црне овце, и њихов глас га интересује.

„Желео сам да дам колективни глас онима који кажу :’И ми смо овде’, снажни глас беде, насиља, незадовољства, глас већине Мексиканаца”, каже Фуентес о роману који улази у срце мексичког друштва, натопљеног насиљем, психолошким, политичким и физичким. Писац упозорава да то насиље није само оно које је последњих година узело маха у Мексику. „Мексико није насилнији од других места”, каже писац који је у овој земљи несрећно изгубио двоје деце, сина Карлоса Фуентеса Лемуса, чије је две књиге фотографија објавио „Галимар”, и ћерку Наташу, која је изгубила живот у једном од мрачних квартова мексичког мегалополиса.

Фуентес је још у свом првом роману, „Најпрозирнија област” који је написао пре пола века, раскинуо са традицијом руралног романа и Мексико поставио у центар свог литерарног света. „Знао сам да не могу боље да пишем о селу и револуцији од Хуана Рулфа у ’Педру Параму’. У то време нико још није писао о Мексику, граду који је већ тада имао пет милиона становника, а данас има 20 милиона. Помислио сам како се велика тема крије у овом граду, који нуди толико страшних контраста међу друштвеним слојевима и који представља акумулирану историју земље, главу земље, главу на телу Голијата. Са 25 година одлучио сам да пишем урбани роман о постреволуционарном периоду”, каже данас писац.

Оно што је Париз за Балзака, Лондон за Дикенса и Петроград за Гогоља, то је Мексико за Фуентеса. „Мексико је једини град који подстиче моју имагинацију, жудњу, сећање, време, све оне теме којима се бавим од самих почетака” , каже писац који је као син дипломате велики део живота провео по различитим светским престоницама, од Њујорка преко Буенос Ајреса, до Париза и Лондона. Зато је његов Мексико имагинарни простор, у коме је „фикција освојила реалност да би је боље бранила. Захваљујући машти, писац ствара реалност места и појединаца, који остају. Дон Кихот никада није постојао, али је реалнији од полицајца на углу улице – не постоји јачи лик у шпанској литератури”, каже писац, откривајући да сваке године „око Ускрса” чита славно Сервантесово дело. Сервантес је и извор језичке инспирације, због чега је неопходно да га изнова чита, јер „у супротном нисам у стању да пишем на шпанском језику, постајем нем”.

Иако се често налазио пред изазовом да пише на страним језицима, Фуентес је остао веран шпанском. „Сваки пут када бих помислио да пишем на енглеском језику, појавио би се Фокнер или Хенри Џејмс, да кажу: ’Не, не’. На шпанском језику је постојала нека врста девичанске земље, отворене за писца, за разлику од енглеског. Требало је поново дати крила том језику”, објашњава писац који припада генерацији Гарсије Маркеса, Кортасара и Варгаса Љосе  која је дала нову снагу латиноамеричкој прози.

„Током периода колонијализма роман је био забрањен у Латинској Америци, јер су Шпанци сматрали да је опасан. Језик су пре свега открили песници, попут Неруде, које је наследила прва генерација великих романсијера, попут Борхеса, Астуријаса, која нам је претходила. Потом је дошло до „Бума”, књижевног покрета од дванаестак писаца коме и ја припадам, а након тога је дошао постбум, мини-бум, антибум, и данас имамо стотине добрих писаца широм Латинске Америке”, објаснио је на Салону књига.

Мексички писци данас пишу о најразличитијим темама, о смрти, сексу, култури, инспирацији, политичком животу, док је његова генерација имала одређену историјску мисију. „Данашњи писци немају обавезу коју смо ми имали, да представе историјску панораму, да говоре о томе ко смо, шта смо били и шта се код нас догодило, о свему ономе што није речено о овом континенту који дуго није могао да се изрази”, каже Фуентес.

„У нашим романима смо имали тенденцију да дајемо историјске панораме, док данашњи писци сматрају да немају потребу да се баве великим политичким и историјским темама. Они су се окренули личним, интимним причама и пишу попут савремених америчких и европских писаца. Код мексичких писаца присутних на Салону видимо то мноштво тема, али нема више оне предетерминације или детерминације, коју смо ми имали, из жеђи за слободом”, објаснио је.
Оштар критичар политике САД према Латинској Америци, због чега му је својевремено био забрањен улазак у ову земљу, Фуентес никада није престао да говори „у име оних који немају глас”, како је то говорио Пабло Неруда.

Писац који је у књизи „Срећне породице” написао да „идеологија чини да имбецили и интелигентни постану другови”, инсистира на томе да је његова визија ангажованог писца супротна Сартровој.

„Главни ангажман писца односи се на језик и имагинацију. Када пишем у новинама широм света, то је мој избор као грађанина. Не дозвољавам да моја политичка убеђења уђу у моје књиге”, каже Фуентес. „Од краја војне диктатуре и хладног рата, у Латинској Америци су почеле да се појављују демократије, слобода штампе, слободни избори, политичке партије. Остао је, међутим, велики проблем сиромаштва и зато је неопходно да све демократије заједно нађу решење за социјално-економске проблеме већине становника Латинске Америке”,  каже писац који не одустаје од политичког и књижевног ангажмана. У Мексику му је објављен нови роман, писан у првом лицу, „La Voluntad y la Fortuna” (Воља и судбина), „прича о Абелу и Каину, сукобљеној браћи, у чијем је средишту насиље о коме говори одсечена глава једног од два протагониста”.

Пише за своју несталу децу, јер „пишући, живим њихове животе, то ми даје изузетну снагу. Писање је начин да се побуним против судбине и заборава”.

Ана Оташевић

-------------------------------------------------

Сукоб са Октавијом Пазом

У чувеном нападу на Фуентеса из 1988. године који је написао Енрик Крауз (Enrique Krauze), а који је поводом Салона књига поново објавио француски лист посвећен светској књижевности „Books”, Фуентес је оптужен за слепу подршку револуционарној и националистичкој идеологији, „ауторитарним и недемократским” левичарским покретима у Латинској Америци, од подршке Кастровом „кубанском национализму”, мексичким запатистима и сандинистима у Никарагви, до подршке „револуционарној пародији (...) недемократског и репресивног режима” у Мексику у првој половини седамдесетих, захваљујући којој је, наводи се у тексту, постављен за амбасадора у Француској. Фуентес никада директно није одговорио на овај напад, који је продубио његов сукоб са нобеловцем Октавијом Пазом, још једним великим мексичким интелектуалцем са левице и књижевним ривалом, за кога се верује да стоји иза овог текста.