Спавачи под мостом

Ја сам уздушни змај на вјетру и под кишом, 
језа жутих одсустава.
Тин Ујевић, 
Десетгодишњица влажног хумка

Да ли су нас деведесет девете бомбардовали само да би се написала једна књига? Или неколико њих, своди се на исто. Готово да сам и ја сочинио своју. Читав догађај бисмо могли огласити веома инспиративним.

Пошто сам пре пола године преживео тзв. клиничку смрт, један мој пријатељ је закључио да, увек када ми понестане муниције, мени се деси нешто страшно – како бих имао о чему да причам. Има ту неког врага, без обзира на то колико је онај анђео био милосрдан. Уосталом, сваки је анђелак страшан, ако је веровати песничком нишану.

Своју сам гатку, међутим, назвао Мадонин накит и сместио је у новосадски затвор. Петроварадински, уколико волимо прецизност. Ионако су их делила три моста која лебде. И патрљак једног, срушеног у прошлом рату, који још прави рупу у срцу старе Вобанове тврђаве (где деца сваког лета траже бучни Егзит, излаз из рупетине, крик који ваља поновити).

Углавном, у тој мојој причи, четири обична несрећника деле исту ћелију смрадну, гадну, чезнући за рупицом у сиру и закону. Све им се, обневиделима, чини да ту никаквог бомбардовања збиља и нема, него их то плаше у мраку, да је све део пакленских васпитних мукица, на које их ставља грлата затворска управа.

Мостови се, и тако, дижу у ваздуху. Што се не би могли дићи у ваздух? И док смо причали, причали, падоше, дакле, сва три новосадска, као звери стрефљене танетом у срце, у скоку.

У мутни, плави Дунав први је љоснуо најстарији, онај који су склепали немачки заробљеници да траје колико може да трчи. А издржао је до тада. Распрсла железна латица са сломљеног хрбата (величине осредњег ђубровника) улетела је кроз прозор стана Војислава Деспотова на Тргу незнаног јунака и закуцала се у зид, тик изнад главе песниковог сина који је спавао и нешто сањао.

Онај други мост, Хајдинов, који је пресецао плажу, и забадао се у глуво Фрушко брдо, поклекао је лако, из цуга, попут влати траве.

Трећи је, Жежељев, испао најжилавији. Стајао је над водом и кад је све са њега отпало. Жудео сам да га видим на коленима, да га већ једном докрајче. Најближи је мојој кући, и нисам могао да спавам од рике тамног бика коме су ишчупали срце што још дамара у крвниковој руци.

Да ли се спавач коначно пробудио и ударио главом у смртоносни ђубровник? Не знам. Бог зна.

                                                                        * *  *

Када сам, ето, као врло млад човек и писац, чуо да је Иво Андрић, у својој ћутљивој храбрости, подигао очи с рукописа романа На Дрини ћуприја да би, са свог балкона, гледао савезничко бомбардовање Београда, на Ускрс четрдесет четврте, још нисам умео да повучем јасну црту између биографије и легенде, између диктата живота и књижевничке фантазије.

Данас то знам још мање, али тада поготово нисам претпостављао да ћу, годинама касније, и сам затечен на својој тераси, видети ужасни траг на небу, који је остао из пројектила баченог на недалеки део града, имати, дакле, тај неописиви осећај.

У оно наивно време, мислио сам чак да ће ми живот протећи у сувише једноличном миру за једног песника, заражен већ романтичарским идеалима авантуре живота и писања. Где је живот, питао сам се нестрпљиво, док су се облаци неприметно нагомилавали.

Али, кажем вам, ако сам, у тренуцима малодушности, а сред сваковрсне беде која нас је, убрзо по мом одрастању, сасвим захватила, и помишљао да је живот негде другде, да треба отићи у бели свет или се прекрити јорганом преко главе, онда сам, док смо чекали да се пробудимо, с ђубретом над главом, са причом на врху језика, ма колико то парадоксално звучало, ценио да сам био у праву што сам остао, јер, ево, отуда где мишљах да је прави живот, долазила је софистицирана, високостилизована смрт, тамо је већ био почео смак света.

Живот није нигде другде (говорио сам наглас, мада ме – као и обично – нико није слушао), него је управо овде, међу нама, живим метама, Молоховим зазубицама, што дрхте на ивицама крхких зубних мостова.

И био сам, ма како то, са становишта здравог разума, лудачки звучало, први пут задовољан што сам ту, са свима, што немам други језик до овог којим говорим, немам другу отаџбину осим ове о којој сањам, и што сам, на крају крајева, још у животу, у правом животу.

Ласло Блашковић

----------------------------------------------------

Сузе, бомбе и књиге

Календар је неумољив. Он каже да је прошло десет година од црне среде (24. марта 1999), а мени се чини као да ће луда сирена огласити небеско орање и најавити нове и боље бомбе.

Бомбе су неумољиве. Оне кажу да им сузе и речи не могу ништа и да је смрт само један тренутак у животу.

Живот је неумољив. Нема га свако, ни у Србији ни у свету, у оним количинама које је понео са првом сузом и криком, са родним геном.

(/slika2)Ген је неумољив. А наука која на сваком кораку постаје све млађа и немилосрднија још није открила који ген прави од човека зликовца.

Зликовци, моћници, сила... раде даноноћно.

Нико и никад неће ми објаснити зашто су нас (а нисмо једини, први или последњи) бомбардовали „западни либерали“ (чувене „демократе“, може и без наводника), па ту сулуду, ваздушну и хуманитарну операцију хришћански назвали – „Милосрдни анђео“.

Зашто су разорили више од петсто градова и села, порушили више од педесет мостова, бацили више од осамдесет хиљада касетних бомби, убили и осакатили...?! Без тачке на крају списка.

Слушао сам и читао многе, овде и тамо далеко, кварне и пристрасне, мудре и блесаве, пусте и млитаве, болесне и здраве, светске и локалне аналитичаре, политичаре, војнике, попове, новинаре, писце, шпијуне и сличну боранију, како говоре и пишу о другом, трећем, четвртом, петом, шестом, седмом... разлогу (један мој пријатељ навео их је четрнаест), а нико још није поменуо, открио и оправдао први.

Први разлог умотан је у хиљаду и један завој (као мумија фараона у пирамиди), склоњен је у Пандорину кутију коју ће бог зна када и ко отворити. А из те кутије (лажу да је у њој остала само нада) излетела је прва бомба.

Можда грешим, бомба и нада су на два краја света, у два трапа.

Прва бомба која је пала изашла је из главе, царским или зликовачким резом. Била је тешка најмање тону, нисам је вагао. Не знам да ли је крштена, сумњам. А одувек сам знао да је и грам од грама довољан да сруши један мост, да разнесе композицију на отвореној прузи, да обори невин торањ, да спржи колону слуђених избеглица, да замрси жице далековода, да нањуши болницу или школу, да оконча живот једног детета на нокширу.

Док су падале и падале бомбе (нико их још није пребројао, ни разврстао: уранске, касетне, графитне, крстареће, праскаве, вођене, класичне, паметне, хумане, експлозивне, пробне, разорне, отписане...), дрхтао сам и писао писма пријатељима. Објавио сам ту преписку у књизи Ратна пошта (550 писама, библиотека „Албатрос“, 2003) са посветом: „Ex voto, Авалском торњу и свима који су дрхтали и страдали“. И данас кад читам те редове, ја дрхтим. Суза само што не капне. А одговора на питања ни данас нема: Зашто (реч уклесана и на један ташмајдански споменик)? Да ли су бомбе брже од слова?

Измислио сам и нове речи: бомбардијада, бомбуша, бомбардоман, бомбогласан, бомбура, бомбезан, бомбилан, бомболија, бомбосталан, бомбардичан...

Колико суза су нам донеле бомбе, то ни у океан не би стало. Чудим се што Србија није потонула!

Српски писци на њихове „милосрдне“ бомбе могу да одговоре тек речима, мелемним књигама (до сада их је објављено стотинак). Једног дана неко ће их прочитати и пошкропити сузама.

Немилосрдни Пинтер је анђелисање Србије назвао „бандитском акцијом“, луцидни Бодријар је разлоге за бомбардовање назвао „циничним“, магични Маркес се спрдао са бомбашким командантима, трезвени Чомски је у ракетама и гранатама читао зло и „прекомерну употребу силе“, мирни Хандке није могао да спава, а оне који су задремали (Љосу, Граса, Хавела или српску мирођију у свакој чорби) да не помињем.

Знам добро да онима који су нас бомбардовали (бомбрадовали, преметнуо сам у једној причи два слова): никада нећу опростити, никада нећу заборавити, али им никада нећу ни узвратити.

Нека их њихови потомци питају: зашто?

Нека скидају завоје са првог разлога!

Мирослав Јосић Вишњић

---------------------------------------------------------------

Истина на вишегодишњем одмору

У деценији пре и после бомбардовања страдале су и наука и култура која је изгубила слободу када је постала инструмент власти. Од ембарга на Дизнијеве јунаке, преко потискивања урбане културе, наша ситуација која је трајала више од једне деценије производила је услове који су погодовали да понесу назив године страха

Искуство психијатара показало је да се у периоду бомбардовања 1999. велики број пацијената који су били на психотерапијском лечењу осећао сасвим удобно у својој кожи. „Тада није било срамота имати страх”, изговорила је пацијенткиња др Љубомира Ерића.

Шта је нашој култури донела, а шта одузела деценија која је уследила после трауматична три месеца, а шта деценија која је том чину претходила? Да ли живимо културу страха, које су вредности залутале и нестале, јесмо ли се опоравили?

(/slika3)„Тада сам имао два клијента на психотерапији. Млади инжењер ми је саопштио да се негде у Канади често игра фудбал између два тима, оба састављена од наших инжењера који сада тамо живе, а средовечна музичарка да су сви бољи музичари отишли напоље и свирају у страним оркестрима широм света! Ако томе додам и сопствено искуство да је скоро целокупан тим младих и перспективних психијатара из моје установе отишао на све стране света, онда је слика комплетна. Поред трагичних последица у најопштијем смислу, наука и култура су свакако највише страдале”, каже др Љубомир Ерић.

Урушавање вредности, културе и духа у најширем смислу присутно је од почетка деведесетих, када је, како каже социолог Ратко Божовић, култура у Србији опстајала у атмосфери оловних притисака кризе коју су пратили митотворни националистички делиријуми и естетика популизма.

„Ембарго на културу оспоравао је и људска права и човекову слободу и стваралачке потенцијале. Он је подупирао аутократску владавину и прекид дијалога са светом”, каже Божовић, додајући да култура губи аутономију и слободу кад постане инструмент или жртва било које политике.

„Одмазда над децом деловала је најапсурдније. Укинути легендарне јунаке Волта Дизнија, без којих је незамисливо детињство, била је велика грешка чувара светског поретка, који су на тај начин хтели да истерају нашу децу из века стрипа и планетарне цивилизације”, каже Божовић.

Ефекти изолације манифестовали су се и као урушавање духа градова споља и изнутра, као потискивање урбане културе „неоруралним примитивизмом”. Био је то период када се, према Божовићевим речима, култура града „реализовала” у крајностима кошмара и опасног живљења. Криминал није био само масовна појава, која боји градско свакодневље црним и сивим тоновима, већ је све више постајао саставни део урбаног начина живота. Промењена је социографска, културолошка и психолошка слика наше престонице. Искомпромитовале су се државне институције, а у томе је предњачила државна телевизија. Стварана је, каже Божовић, „информативна рашомонијада”.

 „У медијима који нису пристали да их обузме шовинистички стампедо завладала је застрашујућа тескоба, нарочито од времена објављивања апсурдног Закона о јавном информисању. Тек што је био објављен престала су да излазе четири релевантна и слободномислећа листа, а против власника, главног и одговорног уредника недељника „Европљанин” вођен је прекршајни поступак. Ни то није било довољно, па је Славко Ћурувија, градитељ модерног новинарства, усред Београда, у време НАТО бомбардовања, као последњи криминалац, усмрћен. Нема право нико да то заборави и превиди”, истиче Ратко Божовић.

Аутор студије „Речник страха” професор Љубомир Ерић истиче да смо од устоличења диктатуре код нас, посебно у три месеца бомбардовања, живели у страху од смрти и страху од живота.

„У свим временским периодима када се мењају вредносни системи, као што је то био период непосредно после Другог светског рата, говорило се о годинама стрепње. У то време енглески песник Огден написао је поему Године анксиозности, а Бернштајн компоновао симфонију са истим називом. Наша политичка и друштвена ситуација која је трајала више од једне деценије производила је услове који су погодовали да понесу назив године страха. Живот је био јефтин а смрт свакодневна појава”, каже Ерић, питајући да ли нас је апсурдан и деструктиван чин који нам је донео осећања страха, узнемирености, понижења навео да се запитамо какав смо ми то народ да нас толико земаља света бомбардује.

С тим у вези, Ерић напомиње да је мало људи спремно да се критички осврне на наш менталитет, небеско порекло, неоправдано самољубље које нас буквално уби, вулгарни примитивизам који негујемо, среброљубље које је демаскирано и огољено, национализам, највећи непријатељ мира и спокојства међу људима.

Да ли смо се опоравили од траума које нас прате готово две деценије, а кулминирале су у марту 1999? Шта би требало да учинимо да не бисмо кроз десет година опет говорили о посттрауматском периоду?

„Најпре би најодговорнији људи у држави требало да јавно признају низ слабости у вођењу политике у протеклом периоду – ратови, злочини које смо чинили, Косово”, каже Ерић. То се, напомиње он, не чини на јасан и одлучан начин, већ некако стидљиво, да се неко некоме не би замерио.

„Склопљен је савез са партијом која је најодговорнија за такву политику, она се није оградила од ње, већ супротно, и даље је глорификује! Само тај чин јавног дистанцирања од политике коју су водили њихови руководиоци снажно би допринео стабилности и сигурности. То није неки превелики захтев. То је њихова обавеза”, каже Ерић и додаје да је неопходно изградити вредносне системе који би људима дали осећање сигурности у егзистенцијалном смислу.

„Људи су очајни, зар има појединаца који то не виде?”, пита Ерић.

Опредељење за Европу, без обзира на то што велики број људи али и политичара жели да останемо ту где смо, па чак и по цену да изгубимо прерогативе развијеније земље, према Ерићевом мишљењу најважнији је услов.  

По Ратку Божовићу, безвредна су сва предвиђања, када је истина узалудна.

„Кад се у држави ништа поуздано не зна, неминовно се намеће питање: шта је са истином?”, пита Божовић и додаје: „У овдашњим приликама зна се само то да је одсутна. Изгледа на дуже време. Можда је на вишегодишњем одмору. Слободног, критичког и непоткупљивог јавног мнења нема ни у наговештају. Истраживачима остаје да се баве фалсификатом истине или истином фалсификата”, закључује Ратко Божовић.

Марија Ђорђевић