Нема конкуренције, нема штедње

За почетак, да напоменем да је, уопште гледано, концепт штедње у Србији слабо присутан. Светски економски форум у свом најновијем годишњем Извештају о глобалној конкурентности сврстава Србију на 125. место од 134 анализиране земље по националној стопи штедње. Другим речима, у Србији се врло слабо штеди. То се односи и на државу, и на привреду и на становништво.

У таквој ситуацији када расипништво, а не штедња, доминира као однос према ограниченим ресурсима тешко је очекивати да ће се ствари брзо променити. Неки ће нашу несклоност ка штедњи можда објаснити тешком економском ситуацијом и потребом да се одржи „голи живот”. То је сигурно тачно за бар четвртину становништва. Али не треба заборавити да међу 124 земље, које су испред нас по националној штедњи, има и далеко сиромашнијих. На пример Камбоџа, Камерун или Египат.

Економисти користе израз „склоност ка штедњи” као нешто што је за економију готово споља дато, што се више објашњава психолошким, социјалним и социолошким, историјским, културним и традиционалним факторима, а мање нивоом економског благостања. Српска склоност ка штедњи је, дакле, ниска.

Голим оком види се да је наш државни апарат превише гломазан, неефикасан и архаичан, не само по броју министара, министарстава и других функционера, већ још више по апарату који опслужује јавне потребе и на државном и на локалном нивоу. Министар за локалну самоуправу недавно је изнео податак да би се на том нивоу могло уштедети 50 милиона евра годишње. Одлично! А од кога зависи да ли ће се то и урадити? Када ће и да ли ће почети смањивање државне администрације? Један од најодговорнијих представника владе недавно је изјавио да не би требало смањивати администрацију и плате у администрацији јер то није добро за привреду због смањења тражње!? Ако је поента да се повећа тражња, хајде да онда запошљавамо нове административце и свима повећамо плате.

У складу с мојом основном тезом о потреби опште промене односа према штедњи, кад је реч о држави, мислим да је врло важно убрзати промене закона којима ће се држава модернизовати, смањити своје административно деловање, а тиме и број људи које запошљава. Смањиће се непроизводна потрошња, што је неопходна претпоставка за добар старт у посткризном времену.

Велике промене морају да се догоде и у начину понашања предузећа. Навикли смо да слушамо како државна предузећа нису ефикасна и како им је штедња страна. Како, иначе, објаснити талас поскупљења производа и услуга које су у државној надлежности?

Истраживања, међутим, показују да ни приватним предузећима рационално економисање ресурсима није јача страна. А ево и зашто. Да би остварила жељене профите, предузећа радије дижу цене и преваљају своју неефикасност и нерационалност на купца, него што се упуштају у прилично мукотрпне програме рационализације који, при томе, често захтевају и додатне инвестиције. А може им се јер је конкуренција на нашем тржишту слабашна и не приморава предузећа да, осим цена, траже друге начине за максимизацију профита.

Коначно, пар речи и о нама, потрошачима. Мало је оних који штеде. Штедњу промовишу само банке, и то из комерцијалних разлога. То је разумљиво. Народна банка Србије имала је одличне едукативне програме о значају штедње за појединца и државу. Мислим да је управо сад време да се у такву широку едукативну кампању укључе и други, па и „Политика”.

Професор економије транзиције на Факултету за економију, финансије и администрацију