Симбол моћи и луксуза

Драгослав Павле Аксентијевић дипломирао је и магистрирао на Ликовној академији у Београду. Широј јавности познат је и као појац српске и византијске духовне музике коју изводи са групом "Запис". Овај аутентични трагалац се почетком новембра, у  родном Београду, после дужег времена, представио концертом на "Коларцу" и  ликовном изложбом у Галерији "Прогрес".  Иако одрастао у Хумској улици, у близини Аутокоманде, уметник сматра како се његова веза са Београдом не може ограничавати искључиво на један физички простор. Међутим, за њега изузетан значај има Шуматовачка улица, где је похађао школу цртања и вајања. – Одлазак у ту улицу био је посебан. Знао сам да ћу тамо срести људе који су спремни да свој физички живот подреде тој великој, сликарској уметности – истиче Аксентијевић.

Последњих десет година, посленик културе чије је музичко остварење "Посвећење" оцењено као капитално дело наше музичке културе живи на Дорћолу. Сам га је одабрао. Интересантно је, примећује он, да је на Дорћолу доживео нешто неочекивано – паланачки амбијент у центру града.

Позив игуманије манастира Ваведење

Ипак, Павле Аксентијевић, поред свега побројаног, нема дилему када треба да одабере најдражу улицу. Највећу радост везује за студије Ликовне академије и крај око Топчидерске звезде. Булеваром војводе Путника стизао је до првог радног атељеа. Објективистичка посматрања, према којима се Дедиње, Топчидер и његов доњи део звани Сењак одређују као елитистички део града, центар економске и политичке моћи, Павле Аксентијевић је радије спреман да помери ка духовном одредишту.

– Када сам са 17 година уписао академију, неколико година Булеваром војводе Путника долазио сам до атељеа који се сада налазе у Улици Мила Милуновића. По налогу Моше Пијаде, саграђено је и неколико атељеа који су и данас најлепши у окружењу. Без обзира на годишње доба, за мене је тај пут до школе, до изванредних професора и педагога, представљао истинску радост и надахнуће. Са једне стране је "Хајд парк", с друге породични и резиденцијални објекти. Манастир Ваведење је имао пресудан утицај на мене. Подигнут је 1936/37. године у духу традиције српског средњовековног градитељства. Када ме је игуманија манастира позвала да поново свратим, јер "из мене Господ пева", наставио сам да долазим. У том манастиру обавио сам прва снимања црквене музике. Иако ми је познато, а то се по архитектури топчидерској види и голим оком, нисам га доживљавао елитистички. Истина је да свака елита није жалила финансијска средства, или утицај како би се домогла тог простора. Та места, Топчидерско брдо, Дедиње и Сењак, уопште, имају огромну симболичку вредност. Знак су престижа, припадности највишем слоју у друштву. Нажалост, многима се амбиције ту и завршавају. Што се тиче архитектуре, догодило се оно што је неизбежно, што је нужност овог времена. Модернистичка градња са својим неприхватљивим решењима узела је маха. Нажалост, ту долазимо до огромних сукобљавања и великих архитектонских промашаја која прете да поремете природну једноставност и отменост овог краја – казује Павле Аксентијевић.

Битка за квадрате

 Он, данас, станује на Дорћолу у згради подигнутој 1903. године и признаје да је у једном тренутку био уплашен за Београд.

– Дорћол јесте мој избор. Дебели зидови од преко 60 центиметара успешно ме изолују и штите од спољашњих утицаја који допиру из оближње Улице Страхињића Бана. Није ми јасно одакле толика помама за тим кафићима. Један преко пута другог, такмиче се који је скупљи и ко где седи. Новокомпонованој музици не дозвољавам да продре до мене. Слушајући ту врсту музике, као народ постали смо агресивни. Она нас је пратила кроз све савремене падове и посртаје. Догодила се драстична промена која је и те како видљива на београдским улицама. Појава многих ликова који бесциљно лутају, бауљају у полумраку, полусветлу, стварајући ужасну слику изгубљености и метежа. Оно што је некада важило за Железничку и Аутобуску станицу сада се уз Балканску попело и до самог центра града – примећује наш саговорник.

– Не сумњам да људи који воде овај град имају идеје, али оне се углавном своде на оно шта може да се прода и распрода. Човек и његови квалитети више нису вредност, већ само оно што може да се материјализује. То сматрам великим недостатком у приступу политичке елите. Био сам запањен чињеницом да је Кула Небојша на Калемегдану умало завршила као угоститељски објекат. Да слична судбина очекује и храм уметности Павиљон "Цвијета Зузорић" . Поуздано знам да се и у Удружењу музичких уметника, такође, без икаквог образложења, развлачио метар. Број квадратних метара их једино занима. Хоће да нас сместе у бараке, привремени смештај, улице без броја. Брине ме такав однос према институцијама – гневан је уметник. Од јавних грађевина највише га привлачи Капетан Мишино здање, а о изградњи Опере каже:

– Те приче о изградњи великих, значајних објеката, или реконструкцији постојећих не пропушта ниједна градска власт. Оне су и сада актуелне, али мислим да би приоритет требало да буде на решавању тешке економске ситуације грађана. Не умањујем вредност пројекта Опере, који би био значајан у једној другачијој, али не у овој посрнулој и у великим финансијским проблемима измалтретираној Србији. Склоност ка централизованој "београдизацији" карактерише као склоност ка претеривању.