Умивање аутобуса у зору

Мало који суграђанин раноранилац зна да у време када првим јутарњим аутобусом креће на посао, смена радника, перача и ремонтера у гаражи Градског саобраћајног предузећа Београд на Карабурми тек одлази на починак. За њих сна нема пре него на први полазак отпреме 250 аутобуса које претходно ваља умити, натанковати горивом, затегнути им шрафове, надувати гуме, долити уље у кочнице, мотор, мењач... Док већина спава, халом ГСП-овог погона на Миријевском булевару одзвања млаз воде под притиском, шиштање пнеуматске дизалице, звекет алата и брундање тешких „дизелаша”.

– Свакодневно на ноћни преглед стигне нам барем 230 аутобуса. Од 19 часова, када се полако „повлаче” са улице, па до два после поноћи, када се и последњи упаркира, сви прођу кроз перионицу, преко „канала” за поправке, до паркинга. Под сваким точком дневно промакне и до 750 километара друма, на седиштима се „измења” хиљаду и по путника – каже Реља Јовановић, заменик извршног директора погона на Карабурми.

Иако на паркингу има места за 180 возила, на њему их „ноћи” 250. Успеју да се „упакују” један до другог захваљујући вештини шофера.

Ноћни преглед, како га зову у гаражи, започиње прањем. Двадесетак радника на два колосека умије сав возни парк за 400 минута. Један аутобус опере се за тек нешто више од сто секунди. За овакав учинак, пресудна је организација.

– Перачи су најбоље уигран тим. Први радник улази са метлом и помете сав крупан отпад. Други за њим носи кофу сапунице и четку, трећи портфиш којим воду потискује напоље. Четврти цревом испира блатобране. Један брише стакло, један столице, још један инструменте код возача и рукохвате. Колосек за прање нагнут је удесно, са њим и аутобус, те вода природним падом истиче кроз врата – објашњава Јовановић док кроз тунел са прскалицама и огромним четкама што се окрећу, пролази следећи „путник” са линије 65.

Посао је рутински, али сваки пут чистачи се сусрећу са новим мозаиком нечистоћа.

– На свашта наилазимо. Отпаци, храна, кесе, новине, пластичне боце, жваке, све што људи бацају по улици, бацају и у аутобусу. Кад једу и пију, оставе ђубре поред седишта, грицкају семенке а љуске бацају на под. Ружно време највећи нам је непријатељ, аутобус очас огрезне у блату и бљузгавици, точкови испрскају спољашњост, путници унесу прљавштину унутра. Блато се онда осуши и претвори у прашину. Зими се со хвата и нагриза шасију – прича Јован Васић, перачки бригадир чије ћерке Мира, Милева и Снежана раде у истој смени.

У унутрашњости возила чистачи неретко налазе новчанике, лична документа и новац. Велики, зглобни аутобуси на средини су подељени гуменом „хармоником”. Искусни џепароши у њу често бацају крадене новчанике које су претходно испразнили. Радници гараже на Карабурми полицији уредно пријављују нестала документа која пронађу.

Поред свакодневног одржавања, једном месечно аутобусима следује „генерално спремање”. Тада се отварају хаубе, перу мотори, гуме и плафони, чисте хладњаци и издувни системи. На листи чекања за „генералку” приоритет имају возила са већом километражом.

– Неће свако да ради овај посао. Долазило је много радника и већина их је одустала после првог дана јер не могу да поднесу прашину, прљавштину и темпо којим се ради – каже Васић.

М. Луковић