Колико рада за тону зрна

Србију је запљуснуо талас глобалне економске кризе и – настала је рецесија.Уобичајен одговор на ово стање је – штедња.Смањујусе улагања,опада производња,куповна моћ,аса њом општа и лична потрошња.Расте број незапослених...

Верује се да је штедња најбољи начин да се преживи док се не заврши неповољан циклус и почне опоравак.Државници и политичари саветују да се штеди „на свим нивоима”.

Има сектора (пре свега:јавни!) у којима је, и пре кризе, требало „кресати” трошкове, смањити број запослених и висину често енормно високих зарада.

Али штедња, посебно у овом часу, треба да буде разумна– да не успори привредни раст.Било би погубно уколико штедња у пољопривреди доведе до падаионако ниског нивоа агротехнике, а са њиме и производње.А то ће се,неминовно, догодити ако се не купи најбоље семе, довољно минералних ђубрива, препарата за заштиту биља,концентрата за домаће животиње.

Због нарушених ценовних односа, куповна моћ земљорадника уСрбијии пре кризе била је ниска.Беспарица годинамапритиска земљораднике и успорава раст производње.Угашене су задруге,са њима и повољне „кредитне линије”,а пословне банке не нуде јефтине зајмове.

У поређењу са земљама на западу Европесрпски пољопривредници, иако имају домаће хибриде високог родног капацитета,троше четири пута мање ђубрива и затоимају осредњи, једва исплатив род!

Елем, „штедња” би повећала наше заостајање за европским фармерима,смањила извоз,опала би конкурентска способност наших сељака.А стратешки, дугорочни циљ Србијеје да се, пре и него што постане пуноправан члан, приближи Европи, у погледу продуктивности.

То је могуће.И то треба, стално, имати на уму и не напуштати трасу која води напретку и благостању. Разумна штедња је, у сваком времену, пожељан однос према ресурсима које нам је дала природа и добрима које су створиле и оставиле раније генерације.

Треба штедети.Није разумно да губимо и расипамо енергију јер није обновљива.Ни време, које се,кад једном мине,никад не враћа!

Цена енергије у Србији најнижа јеу Европи. Ни време се не цени!Основни показатељ развијености и богатства, било које земље, мери сеучинком у протоку јединице времена.То исто важи и за пољопривреднике: колико хектара обради један земљорадник?Колико сати рада трактора и машина утроши за тону зрна?Колико намузе литара млека,добије меса?

И пре,и у току кризе,и касније, треба размишљати у том смеру:како да се „штеди” време да будемо продуктивнији?

Да би се то променило набоље – неопходно је да се,пре свега, промени свест.Да грађани схвате на чему почива и од чега зависи и зашто је опала њихова куповна моћ. Зашто је нижа од њихових жеља и потреба?

Није добро што се шири страх од још тежих последица глобалне економске кризе.Њен утицај не може потпуно да се неутралише,још мање да сесасвим избегне.Али прави одговор и понашање мале и сиромашне земље Србије није –„штедња”–редукција производне потрошње и активности!Напротив, прави одговор је предузимљивост.Већа продуктивност!

С отапањем снега и доласком пролећа почиње новициклус производње,пре свега сетва.Годину,која је пред нама,треба искористити да се ради боље него раније.Да се добије богатија жетва,берба.Да свету, који је у кризи, понудимо веће вишкове здраве, лепо упаковане, хране.Јер, да би опстао и преживео кризу – тај свет мора да једе...

*Новинар