Америчка свадба позеленела

Од нашег дописника
Вашингтон, марта – Како да што више позелени, а да остане најпрофитнија америчка церемонија, питање је које мучи армију планера, посластичара, модних дизајнера, новинара у специјализованим часописима, кувара, цвећара… Сви они су упослени у индустрији венчања, јединој грани која не зна за кризу нити се обазире на пад акција на Волстриту: у Америци се годишње обави два и по милиона свадби.

Просечни трошак овог церемонијала на којем се изговори судбоносто „да“ јесте између двадесет и тридесет хиљада долара. Прва свадба наступа у зрелијем добу него пре тридесет година, трошкове данас најчешће покривају сами младенци, док је у претходним генерацијама правило било да весеље иде на цех младиних родитеља. Готово 40 одсто првовенчаних младенаца се у току наредних година разводи, што само поспешује профитабилну свадбарску индустрију. Јер ретки су они који на луди камен не стају и по други, или трећи пут.

Мастило од органске соје

Свадбарска фешта, међутим, има своје трендове. Сада је шик да буде еколошки свесна, ако се о разуму уопште да мислити када је такав јединствени догађај у питању.

 Ради „будућности сопствене деце” младенци у тренду одашиљу позивнице са голупчићима и-мејлом, праве списак сватова који станују близу свадбене свечаности, изостављају прекоокеанске госте, бирају јеловник са сезонским воћем и поврћем како би планету сачували од издувних гасова услед транспорта са другог краја земљине кугле. За оне којима интернетска позивница делује као недопустиво одступање од папирне традиције, спремљено је мастило од соје (генетски немодификоване, узгајане на фарми без употребе пестициде), коверте су без метализираног сјаја, а папир је онај рециклирани…Венчаница од рециклираног папира, то је већ превише…али у продаји су сасвим лепе хаљине за најсрећнији дан, прављене од памука или свиле, чије се нити добијају на фармама које пристојно плаћају своје физичке раднике. На сајту Bouquet.com наручује се цвеће узгајано на локалним фармама без употребе отровних боја и генетских пермутација. Време холандских лала из авионских хладњача заувек је прошло. Срећница која ухвати букет од еколошки пробраних пупољака и сама ће се залагати да њен судбоносни дан буде организован уз све дужне обзире према планети Земљи.

Прстен без сјаја, најтеже одрицање

Одрицање од „лоших навика”, свадбених сценографија које шкоде околини, подразумева и највећу жртву. Ако си удавача новог еколошког доба ти ћеш своме изабранику рећи да не желиш дијамант ни у вереничком ни у свадбеном прстену. Откако су чак и вратови холивудских дива, лишени сјаја дијамантских дијадема, оголели… нађе се понека просечна социјално свесна Американка која од принца из бајке затражи прстен без камена. Реч је, наравно, о исцрпљивању и искоришћавању црних гладних рудара у Јужноафричкој Републици, да би се задовољило „незасито америчко свадбарско тржиште”.

Но, већина америчких удавача нема срца да се одрекне дијаманта. То је превелика жртва у култури, где је прича о дијамантима међу најбољим другарицама незаобилазна још и пре него што се задевојче. Правило је прешло у традицију од које се најтеже одустаје: младожења мора да издвоји пола своје годишње плате за веренички дијамантски прстен. Ако је просек годишње зараде почетника у вашингтонском округу 40.000 долара, онда ће дијамант „бити велик” бар двадесет хиљада.

Извољевање „младзиле“

Недавна књига Маргарет Мид „Један савршени дан: продавање америчке свадбе” успела је да наљути многе Американце. Да би је написала, Мидова је путовала чак у Кину где је посетила фабрику венчаница, а скокнула је и до Арубе, да би се на лицу места упознала са индустријским погонима за продукцију меденог месеца.

 „Сваке сезоне индустрија венчања излази са новитетима. Она је као у дечјој причи о рибици Ото која прераста свој акваријум, каду, па и градски базен”, каже Маргарет Мид за „Политику”. Уз нове ритуале, извиру и нови часописи за– јеврејска, афричко-америчка, зелена, геј- венчања. Потхрањује се и амерички имиџ „младзиле”(генеричка реч која је настала спајањем удаваче са филмским чудовиштем „годзилом“), младе опседнуте организацијом свог „најсрећнијег дана” која ће излудети својим специјалним захтевима и највештијег трговца. Први пут се овај израз појавио у „Бостон глобу“ 1955. године, али се толико одомаћио да је у часопису „Модерна млада” објављен стрип у шест наставака о „младзили“ на преласку у 21. век.

Данас се понеки либералнији часопис усуди да се супротстави таквој захтевној удавачи. Кажу да је „младзила“ оболела од „ситуационог екстремног нарцисизма”. Не жали паре, али кад нешто умисли, спасавај се ко може.

 Једна времешна дама тражила је да до олтара буде довезена кочијама од белих природних ружа, као Пепељуга која се претвара у принцезу…Друга је опседнута сваким састојком младеначке торте, трећа је кренула у драстично мршављење, масажу, надоградњу ноктију, педикир, ботокс…шта све не…Па да позелене, и без екологије, сви остали сватови широм америчког континента…