Ни само српско, ни само албанско

Косово је такав изазов који и на српској и на албанској страни захтева један сасвим нов приступ. Захтев је да почну разговори не у категоријама већине и мањине, већ у категоријама конститутивности народа који треба равноправно да уреде међусобне односе унутар косовске заједнице. Сукобљена питања о независности или против ње постављаће се у друкчијем светлу ако се излази из традиционалног оквира националне државе. Тада и питање статуса постаје лакше за решавање.

Да независност Косова није једино нити најбоље демократско и безбедносно решење све се више увиђа у Европској унији, па и у САД, о чему сведоче бројне идеје и препоруке како да се реши косовско питање које не би носило ознаку "независност". Примера ради, помињу се специјални статус, унија, конфедерација итд. Такве заједнице постоје (Швајцарска, Северна Ирска, Белгија, Босна и Херцеговина итд.).

Битно је да се и једна и друга страна максимално одлепе од класичних државних концепција. Идеју конфедерације, недавно пониклу и у Немачкој, а она је најближа принципима конститутивности, српска страна одбија јер полази од класичног концепта конфедерације који подразумева однос независних држава. Дакле, за српску страну то је само заобилазни пут да Косово оствари државну независност. Конфедерализам је, међутим, могућ и као нетипично решење које може претпостављати независно Косово али као федерацију конститутивних народа, без класичних подела на већински државотворни народ и мањинске заједнице. Бојазан да би се Косово у том случају, у некој будућности, могло и отцепити сувишна је с обзиром на то да би такав чин морао да добије сагласност српске заједнице као конститутивног чиниоца косовске државе. Томе би могла бити брана и неки вид међународне гаранције.

Међутим, политички приступ, ма колико био иновативан, може бити успешан само ако се већ данас почне обнављати историјски приступ који води заједништву и историјском помирењу. Косово никада није било само српско или само албанско, одувек је било и српско и албанско. Данас ко мисли да Косово може бити само српско, не само да је илузиониста, него је и носилац идеје рата. Исто се може рећи и за косовске Албанце уколико сматрају да је Косово примарно албанско, па тек онда Срба, који највише могу бити национална мањина, са повлашћеним статусом. Истовремено, за српску страну, косовских милион и осамсто хиљада Албанаца су, истина "повлашћена", али ипак само мањина. Резултат је, бар до сада, да једни друге "чашћавају" повластицама. Биће потребно доиста много труда да се код оба народа утемељује историјска свест да Косово може и треба да буде и српско и албанско, да је свако на своме, то јест да је "код куће". Ту благотворну мисао упутио је Марко Никезић косовским Албанцима у тренуцима када им је било доиста тешко. Сличан позив био би на месту да Албанци упуте својим комшијама Србима којима је данас изузетно тешко.

Јаз између Албанаца и Срба је несумњив, али да ли је толико велики да је непремостив? Мислим да није. Не постоји вечна мржња између етничких заједница. Помирења су увек ствар националних елита, у чему много може да помогне и међународна заједница. Мислим да је идеја компромиса могућа ако је на српској страни искључен сваки облик повратка властвовања Београда над Косовом, а код косовских Албанаца уверење да је независна национална држава једини облик очувања и заштите националног бића. Мислим да и сами Албанци почињу да увиђају да се њихов концепт етничке државе све теже може бранити демократским вредностима. Њихове позиције нису толико заковане колико су изгледале и колико још изгледају. Индикативно је да се, откако је установљена посредничка "тројка", код албанских политичких аналитичара наговештавају идеје "прелазног стања", "асиметричности" и неке друге. Оне се, истина, помињу у друштву са идејом "надзиране независности" Косова, али су ипак не тако безначајна новина у размишљањима косовских Албанаца. Није много, али може да буде охрабрујуће.