Први поглед на град

Врели јул се стуштио на Савско пристаниште, речни излаз у Београд, први утисак за госте које долазе из разних земаља да баш ту кроче у град о коме су само чули, читали и видели на телевизији оно што им је понуђено. Сада ће, можда, та слика бити измењена када угледају истрошену Карађорђеву улицу: квргаве шине и тандркаве трамваје, камиончине и аутобусе, испод Бранковог моста је често гужва, застој. Нека се прећути да одатле скачу самоубице, као понети неком злосрећном модом.

Поглед изнад улице: начичкане зграде, свака другачија, ретко која фасада уређена, силуетом доминира звоник Саборне цркве, а мало испод вири башта елитног рибљег ресторана "Лангуст". Чувена "Бродарска касина" у Карађорђевој одавно не постоји.

Хроничари су забележили: "Некад најлепши, а данас најзапуштенији крај Београда је Савамала с Карађорђевом улицом које прво угледају они који бродовима стижу на Савско пристаниште. Карађорђева је између два светска рата имала петнаест европских хотела! Данас има један – ’Бристол’, али у кафаницама не оскудева, нарочито у делу око Железничке станице званом штајга."

Савско пристаниште је однедавно уређено. Компанија Делта закупила је тај део приобаља, обновила простор и поставила ограду, кршеви од шлепова су удаљени... Чак је и неуништива дизалица изнад бициклистичке стазе обојена у жуто. Уређени су и царина, хитна помоћ, речна полиција, туристички биро... Архитекта Александар Родић (о чему смо писали) претворио је четвртину велике зграде запуштених складишта у супергалерије с белим колонадама испред.

На улазу у бетон-халу, с једне, и тунела, с друге стране, на степеништу угнездила се галерија "Милма арт центар", продавница сувенира (око 2.000, што је највећа понуда на једном месту у Србији) артикала од којих је најтраженија флашица (чокањче) ракије "манастирке". За прво окрепљење туриста по доласку у град.

Траже напрстак

Војислав Божиловић (35) је директор:

"Галерија је отворена прошле године у јулу. Циљна група су странци, речни туристи. Често траже напрстак за шивење од керамике као сувенир, али се то тешко набавља, јер захтева прецизност израде и високе температуре печења. (Ето шансе за неко мало предузеће. Фабричица напрстака) Туристи углавном купују премете у етно стилу – опанак, лицидерско срце, пиротске ћилиме, накит, дуборезе, фруле, лутке, Сирогојно џемпере... "Делта" је  знатно обогатила услугу на пристаништу. Покушали смо да ставимо рекламну таблу на самој огради, али нису дозволили, па смо је пребацили на травњак код Лучке капетаније. Дневно уђе око стотинак купаца."

Овај дипломирани економиста-туризмолог има примедби на раније писање "Политике" о томе да овде нема разгледница и поштанских марака. Исправљамо ту грешку, јер и једног и другог има. Како се оглашавају странцима:

"Нудили смо званично сарадњу свим нашим туристичким агенцијама које сервисирају бродове да информишу и доводе туристе у нашу радњу. Нико то није учинио, него су нас упућивали на туристичке оператере из иностранства. Слали смо дописе и тако су туристи који стижу у Београду сазнали да постојимо. Код нас добијају сугестије и могу користити интернет-центар...".

Радисав Илић (1956) је крмар ЈРБ-а на Савском пристаништу већ девет година. Као лађар пропутовао је цео Дунав. Он је "домаћин" пристаништа.

– Овде пристају бродови ЈРБ-а, али и инострани, туристички – из Швајцарске, Немачке, Холандије, Аустрије, Румуније, Украјине, Русије.... У четвртак их је било осам. Један брод довезе од 150 до 200 путника. Велика зграда (бетон-хала) је некад служила као складиште ЈРБ-а, па је преузело "Градско зеленило" и дало приватницима у закуп. Наши бродови превозе суви и течни терет – гориво, уља, руде, житарице. Брод ЈРБ-а "Ковин" је путнички и обилази око Ушћа до Аде. Путници посматрају град с река, одакле је, стварно, најлепши – вели Илић.

Радисав је из Голупца где, иначе, живи. Када ради, обитава овде на пристаништу у укотвљеном станчићу-канцеларији с радио станицом, где има кухињу и купатило. Каже:

– На пристаништу је најлепше у августу када се одржава карневал бродова. Бира се најлепши чамац и брод.

Доказано је да је најбољи пецарош на Сави Илија Михајловић (1958), економиста у пензији, бивши директор Трговинског предузећа "Беослога", Савамалац. После можданог удара лекар му је препоручио само реку и штап, што он поштује. Знао је редовно да вади три до пет кила штуке дневно, једном сома од три киле, а смуђа од 6.850 грама. Лови на живог кедера и научио се стрпљењу. Риба право са удице иде на тигањ код крмара Радета.

У тунелу

Илија Михајловић реку познаје као неког најближег:

– Пристаниште је веома уређено, али тамо, узводно, иза моста, још је крш. Некад су овде могла да стану само три већа брода, сада се усидри осам одједном. Постоји мењачница, фри шоп. Најгоре је било 2003. године кад је мазут испливао и потровао рибе. Два месеца је смрдела Сава и није могло да се пеца. Сада је Сава чиста, доказ су ракови који се појављују. Има разне рибе (продериш, деверика, бабушка, кесига, сом, штука и смуђ). Најчистије је било у време санкција, кад смо правили чорбу од савске воде, што је била једина добра страна тих година... Морају да се ураде фасаде у Карађорђевој и уклони теретни саобраћај. Бар до "Газеле" да очисте ругло, да обала личи на нешто...

Кад пруга буде измештена, као и железничка станица, на овом делу ће бити ослобођено више десетина хектара корисног грађевинског земљишта. Београд ће постати европолис на реци. А све почиње од пристаништа.

Од најнеуређенијег дела града, у последњих неколико година, ово место прво почиње да личи на Европу. Не рачунајући Карађорђеву и тунел.

Кроз огромну, правоугаону зграду некадашњих складишта Југословенског речног бродарства пролазе шине. Туда, понекад, протутње теретни возови, из правца Панчевачког моста и станице Дунав.

Прошао сам кроз неосветљени тунел и пре његове половине, у мраку, избројао око 500 железничких прагова. Шта ако наиђе воз? Нико ваљда не би овуда пролазио да мери дужину тунела. Поред шина, ипак, постоје удубљења, погодна за заклон и привремено уточиште бескућника или бегунца... По тмини сам изгубио корак, прагови су нестали под ногама. Умало да устукнем да се вратим, указа се светлост с другог краја. Пронађох шине и тап-тап, све до излаза. Тамо је ресторан "Бела виста" и од тунела безбеднија бициклистичка стаза која води до марине Дорћол или до Аде Циганлије.