Мотив атентата – страх од хапшења "земунаца" (2)

Суд је поверовао сведоцима који су изјавили да су 12. марта чули два хица. То су били случајни пролазници, станари околних зграда, запослени у Влади Србије, као и у згради из које је пуцано. Тврдња осморице телохранитеља премијера, да су у атентату испаљена три, а не два метка, није била прихваћена.

"Искази пратилаца премијера се међусобно разликују и када описују интензитет звука, временски размак између првог и другог хица, те размак између другог и трећег хица, за који кажу да су га чули. Суд није прихватио њихове тврдње о трећем хицу јер та тврдња није потврђена изведеним доказима, исказима сведока, траговима затеченим на лицу места приликом увиђаја и налазима вештака балистичара и судскомедицинске струке", закључено је у пресуди.

Судија Месаровић анализирала је и исказе тројице припадника Улемековог обезбеђења који су различито сведочили о томе да ли је он на дан атентата био код куће, како је рекао у својој одбрани, или не и да ли је пушка "хеклер и кох" била у Улемековој кући. Док су Вукашин Вукашиновић и Лазар Никић, по оцени суда, сведочили пристрасно, неубедљиво и нелогично, покушавајући да помогну Улемеку и Јовановићу, сведочење Ненада Шареа, који је оповргао Легијину одбрану, прихваћено је као убедљиво и логично.

Неуверљива одбрана

Легијину одбрану суд је одбацио као неуверљиву јер није потврђена доказима. Судија Месаровић у пресуди истиче да се Улемек предао полицији 2. маја 2004. године, тако што је изашао из своје куће у Улици Илије Стојадиновића 87, у време док су тај објекат, као и његову породицу која живи у овој кући, обезбеђивали припадници МУП-а. Улемек се предао у време када је поступак био у фази главног претреса, када је имао довољно података које је могао да користи у својој одбрани.

По оцени суда, он је покушао да поступак усмери у другом правцу, наводећи да постоји лични обрачун између њега и појединих припадника тадашње власти. Тврдио је да су организатори и инспиратори премијеровог убиства стране обавештајне службе, чији је мотив заокрет у спољној политици Србије коју је водио Ђинђић према земљама Запада, у вези с проблемом Косова. Улемек је испричао и, по ставу суда, неуверљиву причу о продаји 800 килограма дроге у чему су учествовали премијерови сарадници Чедомир Јовановић, Владимир Поповић и Драгољуб Марковић, што је демантовано другим доказима. Улемекова прича о повратку кући у Кошутњак, под окриљем снега, маскиран белим чаршавом, како би се утопио у околину, оцењена је у пресуди као дечије приповедање.

Веће није прихватило тезу Звездана Јовановића о уценама и претњама због којих је признао атентат на Ђинђића, сматрајући да је Јовановић променио исказ зато да би избегао кривицу и помогао осталим оптуженима. Суд је поверовао сведоцима из полиције, Милету Новаковићу и Родољубу Миловићу, као и адвокату по службеној дужности Весни Радомировић, да је тај исказ дат по закону. Утврђено је, по оцени суда, да су првобитна признања Звездана Јовановића и Душана Крсмановића уверљива, логична и у складу са осталим доказима.

Суд је утврдио да су искази сведока сарадника знатно допринели утврђивању чињеница о убиству премијера. Они су, како се наводи у делу пресуде који се бави оценом доказа, били најближи сазнањима о деловању ове завере, циљевима, плану, организаторима и задацима сваког члана.

"Њиховим исказима суд је у потпуности поверовао јер су логични, исцрпни, убедљиви и, у највећем делу, о најбитнијим спорним чињеницама, идентични", наводи се у пресуди.

"Не може се прихватити став одбране да су њихови искази лажни јер су то лица из криминогене средине, који давањем лажних исказа откупљују своју слободу. Такав закључак је неприхватљив јер су искази сведока сарадника поткрепљени и другим изведеним доказима – отисцима прстију у становима у којима су боравили и у возилима која су користили.

Из списа овог предмета сасвим је јасна чињеница да је организовани криминал ушао у све поре друштва", закључује судија Месаровић. "Чињеница је да се таква криминална организација може открити само ако неки од припадника проговоре о ономе што знају. Такво њихово сведочење предвиђено је законом", пише у образложењу пресуде.

Сарадници покојног премијера, Душан Михајловић, Горан Петровић, Зоран Мијатовић, Владимир Поповић, Чедомир Јовановић и Зоран Јањушевић, по оцени суда, јасно су и недвосмислено указали на ситуацију у којој су се налазиле државне институције, после 5. октобра 2000. године, када се појавио и проблем у такозваној копненој зони на југу Србије. Држава тражи начине да превазиђе кризу. То је искористио Улемек, који је прешао на страну Демократске опозиције, како би утицао на избор кадрова. Суд је утврдио да је већ средином 2001. године власт знала за спрегу између Спасојевића и Улемека.

--------------------------------------------------------------------------

Зашто је одбијена реконструкција

Судија Месаровић наводи да је предлог о обављању реконструкције оцењен као сувишан јер докази и вештачења нису указивали да је то било потребно. Веће не налази да је овај доказ потребан с обзиром на идентичне налазе балистичара Милана Куњадића, као и вештака из Визбадена. Веће није сматрало да су искази појединих сведока основни разлог да се приступи реконструкцији јер су то искази које је веће оцењивало у склопу са осталим материјалним доказима.

--------------------------------------------------------------------------

Пресуда

Судско веће, у којем су поред судије Месаровић, били и судије Радмила Драгичевић-Дичић и Милимир Лукић, јавно је објавило 23. маја пресуду којом је Милорад Улемек Легија осуђен на 40 година затвора. Иста казна изречена је и Звездану Јовановићу. На по 35 година затвора осуђени су њихови саучесници Александар Симовић, Нинослав Константиновић, Владимир Милисављевић и Сретко Калинић. Милош Симовић, Милан Јуришић, Душан Крсмановић, Бранислав Безаревић и Жељко Тојага осуђени су на по 30 година затвора, док је на осам година затвора осуђен Саша Пејаковић.