Не лепи то, лепи мој

Има ли смешнијег призора од средовечног мушкарца који је делимично изгубио косу па ћелу на темену покушава да сакрије лепећи по њој специјално пуштене праменове посувраћене с још косматог преосталог венца. Па кад му неки од њих, што се обавезно дешава, под утицајем ветра или сам од себе падне на раме, утисак је комплетан.

Ниједан интелектуални и образовни слој није имун на ову појаву – лепљењу праменова подједнако прибегавају конобари као и доктори наука, анонимне као и јавне личности. Да ли ти људи заиста верују да успешно сакривају ћелу која је тако још уочљивија и шта им треба да се служе том непотребном преваром – само су нека од питања на која смо покушали да добијемо мериторне одговоре. Авај!

Стварно је мистериозно како једна потпуно бенигна (не)естетска појава муњевито постаје табу тема, као да је, да простите, каква државна тајна. Наши напори да под именом и презименом добијемо тумачење од познатих или мање познатих психијатара или психолога, остали су без успеха. У први мах би се слатко насмејали, затим би констатовали да је тема заиста занимљива и нерабљена, али би се на крају, ипак, прогласили некомпетентним.

Психијатри су лоптицу пребацивали психолозима, уз аргументацију да је реч о свакодневној појави која не спада у домен патологије; ови су је, пак, одмах бацали из руку тврдећи да за ову врсту ирационалног понашања нико није посебно стручан. Свесно смо поштедели председника Бориса Тадића, психолога, пошто он ових дана од силних државничких послова просто не зна где му је глава.

Остала нам је, дакле, једино анонимна анкета с такозваним обичним светом, а имали смо среће да "упецамо" и једног психолога, буквално јединог који је хтео нешто да каже о нашој теми:

– У основи оваквог понашања јесте потреба да се оно што се сматра личним недостатком сакрије од околине, а ефекти су управо супротни. Поред информације да је дотична особа изгубила доста косе, шаље се и јасан сигнал да она то сматра озбиљним нарушавањем телесног интегритета који је праћен осећањем несигурности...

Прича једна наша колегиница:

– Никада нећу заборавити свог покојног оца док је прилазио огледалу, узимао свој вечити чешаљ у руке, ритуално правио раздељак преко сјајне ћеле и од оних пет длака две пребацивао на једну, три на другу страну, а онда их лепио некаквом шећерном водицом. То сам посматрала као дете, девојчица, девојка, жена... Иако је био изузетно интелигентан и образован човек, иако смо мајка и ја на све могуће начине покушавале да га спречимо, шећерна водица била је јача од свих нас...

А када је једна бакица у чекаоници угледала лекара који је преко ћеле пребацио неке паперјасте праменове па их чак, заједно са оним гушћим са стране, увезао у реп, само јој се отело:

– Боже, Боже, умео је да учи за доктора, а није научио за своју главу!

А ево шта каже један београдски фризер:

– Ми те људе са раздељком "из кука" зовемо "косопатницима". Кад хоћу да им исечем тај њихов дужи прамен, трзају се, окрећу главу, не дају. А онда сами распоређују длаке оним својим геловима, убеђени да нико то тако добро не уме да уради. На крају испадне к`о пита савијача на глави, онако улепљена, па кад се она одвоји, одскаче к`о поклопац на шерпи...

Ни остали анкетирани, с мање или више такта, нису имали разумевања за овај тип "естетике" која заправо офира дубоке комплексе, тим пре што се зна да ћелавост долази од вишка мушких хормона и да велики број ћелавих или проћелавих људи, складно подшишаних, делује мужевније од оних којима коса почиње да расте тик изнад обрва. Управо је данас, нарочито међу младима, у моди шишање на "нулу, кеца или двојку", а и кад се баци поглед на Холивуд, ћелавих и острижених је тушта и тма: Јул Бринер, Тели Савалас (Коџак), Брус Вилис... а нема баш ниједног с посувраћеним праменовима.

На крају крајева, брига о изгледу, исправљање природе и каћиперство типична су обележја женског пола, док се од мушкараца пре свега очекује шарм.