Луди лепак

На археолошким ископинама старим шест миленијума пронађени су глинени ћупови на којима су пукотине закрпљене помоћу смоле. Старогрчки столари користили су лепак направљен од беланца, крви, костију, млека, сира и биљака, док су се стари Римљани за лепљење служили пчелињим воском или катраном. Први патент за прављење лепка, и то од рибе, регистрован је 1750. године у Великој Британији.

Револуцију у производњи лепљивих супстанци направио је др Хари Кувер, који је до свог открића дошао случајно. Радећи у Кодаковој лабораторији, Кувер је 1942. године покушавао да направи специјалну провидну пластику која би се користила за оптичке нишане оружја. Цијаноакрилат, хемијска супстанца коју је користио, у додиру са влагом из ваздуха понашао се „као луда”, лепећи се за све врсте материјала у лабораторији. Научник је одустао од коришћења ове лепљиве хемикалије и њену формулу одложио у фиоку.

Шест година касније, усавршавајући провидну пластику која би се користила за покривање пилотских кабина, Хари Кувер се сетио цијаноакрилата. И нови покушај завршио се неуспехом. Међутим, када је његов сарадник др Фред Џојнер прилепио две стаклене призме у лабораторији пошто их је премазао танким слојем ове хемикалије, стручњаци из компаније Истмен, за коју је Кувер тада радио, одлучили су да искористе ово откриће: усавршили су формулу и убрзо је регистрован први суперлепак, под називом „истмен 910”.

Тек 1958. године, после дугогодишњих испитивања, „истмен 910” је доспео на тржиште, у малим паковањима, као робна марка „суперлепак”. Касније су се појавиле и нове врсте, под новим именима, од којих је посебно популаран био „Krazy-glue”, што је била игра речи и означавала је „луди лепак”.

Проналазак је 1959. године представљен у телевизијској емисији „Имам тајну”. Хари Кувер је запањио публику када је, капнувши једну кап „чудесне” супстанце, прилепио два челична цилиндра један за други. Веза између цилиндара била је тако јака да је уз помоћ њих Кувер успео да подигне водитеља са земље.

Пошто се нови лепак лепио за све, а они који су испитивали његова својства често су огледе завршавали са слепљеним прстима, истраживачи су се досетили да би овај проналазак био од помоћи и у медицини. Цијаноакрилат у спреју коришћен је током вијетнамског рата за заустављање крварења на бојном пољу јер су многи рањеници страдали због превеликог губитка крви и пре него што би доспели до болнице. Куверов проналазак, који је настао приликом усавршавања оружја, спасао је многе животе на ратишту. Међутим, пошто су неки његови састојци иритирали кожу, употреба у цивилној медицини није дозвољена све до 1998. године, када је усавршена формула која не шкоди људском организму. Медицински суперлепак користи се у хирургији, ортопедији и стоматологији.