Књига је драгоцено прибежиште

Специјално за „Политику”
Париз – Двадесет девети Салон књиге у Паризу завршен је успешно у прошлу среду увече. Организатор, Национални синдикат издавача, не крије своје задовољство. Са поносом истиче да је посета Салону повећана у односу на прошлу годину за око двадесет одсто, чиме се број посетилаца попео на 198.000. Разлога за задовољство има на претек. Продаја по штандовима забележила је пораст од 20 до 40 одсто и показала да је у времену кризе књига драгоцено и незамењиво средство у борби против општег пада вредности у култури. Само у Мексичком павиљону продато је неких двадесет хиљада примерака књига на француском и шпанском језику. „Разговор са публиком Карлоса Фуентеса могао је да буде приређен и у Хали спортова с обзиром на број оних који су желели да га чују”, додао је Серж Ерол, председник Синдиката издавача, и не само у шали.

Један од најинтересантнијих аутора мексичке књижевности на Салону био је, свакако, Алваро Урибе и његова последња књига „Досије о атентату”. То је фасцинантни роман који обједињује елементе драме, кореспонденције, полицијске извештаје, репортажу и дневничке белешке. Урибе се поиграва наративним структурама и жанровима како би их ставио у службу своје приче. Она би се могла окарактерисати као парабола о власти у руху полицијске анкете. Због чега се Арнулфо Аројо кладио да ће убити председника Порфирија Дијаза? Чему је служио тај неуспели покушај убистава у току војне параде године 1897. кад је атентатор, скочивши за врат председнику са намером га прекоље, схватио да је изгубио нож? Да ли се радило о усамљеном гесту умно поремећеног човека или о инструментализацији неке завере? Ако је епизода о атентату остала готово непозната због тога што је он неуспео, Урибе је, насупрот томе, сачинио савршену деконструкцију своје приче. Да је неким чудом реализован, овај атентат је могао променити ток мексичке историје. Међутим, податак да је читав досије о атентату дефинитивно нестао из архива није само романескна фикција.

Иза малих наочара и густих бркова крије се издавач и ангажовани писац Пако Игнасио Таибо II, аутор биографије Панча Виле. Он је овогодишњи добитник награде „Гран при публике”, која му је додељена гласањем посетилаца за књигу „Мртви који сметају”, а коју је написао у четири руке са запатистичким побуњеником, поткомандантом Маркосом. „Није могуће у овом тренутку говорити о Мексику, а не говорити о насиљу. Међутим, злочини мексичких банкара са белим крагнама имају неупоредиво теже последице”.

Карлос Монтемајер је бриљантни лингвиста, преводилац и издавач. Откако је 1980. године ступио у контакт са индијанским племенима и почео да изучава њихове језике, није престао да се пасионирано интересује за њихову књижевност. На Јукатану је проучавајући језик Маја утврдио да је његова структура слична класичним језицима, грчком и латинском. Као резултат тог интересовања настали су преводи на шпански педесетак аутора у едицији под називом „Савремена књижевност Маја”. Посебно је болна чињеница да су насилна превођења Индијанаца у хришћанску веру, алфабетизација и доминација културе странаца учиниле да се аутохтони језици трансформишу, повуку и буду осуђени на ћутњу до двадесетог века. Монтемајер је истакао да у поезији на индијанским језицима постоји много веће звуковно, гласовно и ритмичко богатство него у модерној европској поезији. Смисао његовог рада је од непроцењивог значаја зато што настоји да на светлост дана изнесе ту, још увек непознату и потцењену, књижевност.

Између штандова Салона ове године могли смо срести врло необичне шетаче који су се узајамно препознавали по беџевима са натписом: „Ја читам ’Принцезу де Клев’”! Славни роман класичне француске књижевности, иначе обавезна лектира, био је предмет коментара председника Николе Саркозија – да је ово литерарно дело непотребно даље изучавати у школама – који је изазвао веома оштре осуде у интелектуалним круговима, па чак и револт у земљи. Тако се ова лепа књига неочекивано (уосталом и свуда распродата!) претворила у симбол отпора.

Следеће, 2010. године, Салон неће имати земљу почасног госта, манифестација ће у потпуности бити посвећена писцима било да су домаћи, било страни.

Мирјана Уакнин

------------------------------------------------

Српски штанд на Салону књига

Париз – Национални штанд Србије је деловао скромно и хаотично, са ретким преводима на француски; публика и професионалци нису били обавештени на одговарајући начин о догађајима који су се на њему одвијали, али издавачи и писци из Београда који су се на њему представили привукли су пажњу и постигли неке значајне договоре који ће допринети да се чује за савремене српске књижевнике и да њихове књиге буду преведене на француски. „Одлазим са више оптимизма него кад сам дошао”, рекао је Владислав Бајац, који се на Салону представио у трострукој улози, као писац, директор издавачке куће „Геопоетика” и потпредседник Српског ПЕН центра. За његов нови роман, „Хамам Балканија”, интересовање је показало неколико издавача, „од Тајвана до Белгије”.

Бајац сматра да би много тога требало да се промени у начину представљања српске културе. „Наш штанд би требало да изгледа боље, од естетике до организације, због чега би требало ангажовати људе који то знају да раде, јер понекад делујемо примитивно”, каже писац који сматра да је за боље представљање потребан дугорочни стратешки план на државном нивоу, на који неће утицати честе политичке промене у земљи. Задовољство одзивом публике је изразила и Сања Домазет, чији је први роман, „Ко плаче”, преведен на француски. „Моје књиге су се продавале на сајму, чему се нисам надала, а нашла сам и издавача за мој други роман”, рекла је „Политици”. Власник издавачке куће „Архипелаг”, песник Гојко Божовић, каже да постоји интересовање за српску књижевност и да преводиоци и издавачи врло често добро, корисно и непогрешиво препознају важне књиге.

Танјуг