Све више емотивних самаца

Три девојке седе за столом виђенијег кафића на Врачару и једна од њих жали се другарицама да је толико дуго сама да више не зна да ли уме да воли.

„Зашто ми је, летос, било лакше да изроним ’пола мора’ Црне Горе него да сретнем неког правог”, вајка се једна од њих вероватно мислећи на партнера који би могао да одговори њеним захтевима. Црвенокоса девојка је јавно закључила како треба да „иде на скенер да измери своје емоције” или ће сматрати да са њом нешто није у реду.

За суседним столом слична иконографија – полупразне чаше, дебели томпуси и истоветне дилеме, али овог пута у мушком друштву Наслоњени, свако на сопствене мисли и искуство, момци тридесетогодишњаци седели су у локалу, а да ником није пало напамет да поглед баци „преко пута” за суседни сто.

Усамљени удвоје

Доктор Милан Латас, психијатар у Клиничком центру Србије, напомиње да је емоционална усамљеност постала глобални феномен.

– Важно је разликовати самовање од усамљености. Бити сам значи вољно или невољно одабрати да се не налазиш у окружењу других људи, а при томе човек не мора да се осећа усамљено. С друге стране, усамљеност се може јавити и када је човек окружен другим људима, уколико се он у тој ситуацији не осећа адекватно или не може да оствари коректну комуникацију – каже др Латас. Према његовим речима, усамљеност увек има емотивну обојеност и зато није искључено да се и у браку може јавити „усамљеност удвоје”. То је ситуација када су партнери „тако близу, а заправо тако далеко”.

Како напомиње наш саговорник, страх од преузимања брачних обавеза представља једанод кључних разлога због којих срећемо све више „емотивних самаца”. Свака десета жена и сваки пети мушкарац старости између 35 и 40 година никада нису засновали брачну заједницу, опомињући је податак који је износила Смиљка Томановић, професор социологије породице на Филозофском факултету у Београду. Из њених анализа могуће је закључити да постоје два аспекта кризе која се јавља у односима мушкарца и жене. Прво је немогућност да се партнериупознају, док са друге стране постоји нека врста одустајања. Због тога постоје људи тридесетих година који су усамљени, као и они који дуго нису били у партнерским односима, при чему се спорадичне везе не рачунају у партнерске. Све то указује на закључак да је присутна криза партнерства. Према оценама теоретичара, узроци могу бити индивидуално-психолошки, када људи праве неку врсту сопствене одбране, али и друштвени, када не постоји могућност осамостаљивања од примарних родитељских породица, јер се посао добија све теже. Такође, стручњаци упозоравају да се усамљеност често може „маскирати” интернет-везама и СМС-има, што представља, како кажу, веома штетну и опасну емотивну ситуацију.

Живот без папира

До сличних података дошло се и приликом једног истраживања које је спроведено на Саобраћајном факултету у Београду. На питање шта их најснажније мотивише за чет комуникацију на Интернету испитаници су одговарали – усамљеност и жеља за упознавањем нових људи (29,9 одсто), досада (24,1) и забава (24,1). Оно што је заједничко за сва три одговора, тврде социолози, јесте исконска усамљеност појединаца.

Колико се данас склапају и разводе бракови, односно каква је промена направљена од „златне ере” брака до појаве алтернативних форми живота удвоје, Мирјана Бобић је написала докторски рад „Транзиција партнерства – студија случаја у Београду”, на Филозофском факултету у Београду.

„У централним градским подручјима Београда приметан је пад броја склопљених бракова. Следеће обележје брачног модела је просечна старост приликом заснивања брака. На примеру београдске популације, у последњим деценијама 20. века, бележи се одлагање склапања првог брака. Тако су се мушкарци 1971. године просечно женили са 30 година, а жене удавале са 26, да би 1999. године та бројка код мушкараца била 33 године, а код жена 30”, наводи у својој студији професорка Бобић и додаје да се схватање брака знатно променило.

Према њеним сазнањима, привлачност брачне заједнице се све више умањује, тако да се и улазак у брак одлаже све дуже. Различити видови живота без венчања, познати као живот удвоје, постали су популарни пре свега код младих високообразованих људи, који званично нису удати и ожењени, али реално живе у брачним заједницама.