Око света на два точка

Згодан, висок момак у припијеном оделу, са кацигом на глави и кожним чизмама на ногама, опкорачује моћну машину на два точка, затим се чује прасак при контакту кључа и браве, као гром из ведра неба и – авантура почиње. Егзотичне земље, непрегледна пустињска пространства, планински предели што ближе птицама и кривудави путеви, све су то изазови којима Божо Ристић не може да одоли. У истраживачке походе свих тих фасцинирајућих пејзажа и занимљивих људи, последњих пет година, у пуној заштитној опреми, и по киши, и по сунцу, и по ветру, најрадије креће – на мотору.

Божо одавно вози моторе, од кад зна за себе воли и да путује, али су се те две љубави тек сада спојиле у једну страст.

Мирис путовања

– Мотором сам почео да путујем тек кад сам купио модел „BMW R 1200 GS”. То је добар путни мотор, најбољи за дуге вожње. Поуздан је, удобан и има велики резервоар у који може да стане 34 литра горива, са којима се пређе од 500 до 700 километара, зависно од брзине. Али, никад не возим непрекидно. Најрадије правим паузу на сваких 200 километра. Доспем гориво, протегнем ноге, поједем нешто, па тек тада настављам даље – говори Божо из искуства, чему га је подучио и његов пријатељ Александар Радуловић. 

Путовање на мотору је, каже, посебан доживљај и објашњава:.

(/slika2)– Кад летите авионом, пређете две хиљаде километара, а не видите ништа. Кад се возите колима видите понешто, а мотором не само што видите све, већ осетите и мирис земље кроз коју пролазите! И кад се вратите, увек тачно знате како која земља мирише и по томе је памтите.

Божо је мотором обишао све континенте, није био само у Аустралији. Никад не путује сам.

– Кад год смо могли да се организујемо око чувања деце, на путовањима ми је друштво правила супруга Душица. Осим ње, моју екипу увек чини групица пустолова која крене с нашом „мото-туристичко-авантуристичком“ агенцијом „Adventure rider`s”. Ми организујемо туре по Србији и целом свету, а на располагању нам је увек шест-седам „BMW” мотора, као што је мој. Лепи предели, забачена села, импресивна архитектура и узбудљиви, мада најчешће прашњави споредни друмови, параметри су који одређују на коју страну ћемо поћи. То су идеалне комбинације за уживање. Хотели у којима одседамо обично су пристојни, али најмање је важно где ћемо спавати и да ли постоји неко склониште за моторе. Углавном их остављамо испред хотела. Привлаче погледе, међутим нико ништа не дира. У Кини, кад устанемо, редовно затичемо по двадесеторо људи око мотора. Загледају и сликају се, занимљиво им је пошто тамо нема тако великих модела – прича нам овај авантуриста.

Могао би, каже, дуго да препричава своје утиске. Од многих земаља, издвојио би Иран и Лаос. Опчинила га је отвореност, гостољубивост и предусретљивост тамошњих људи. Али, од свега што је видео и доживео, заувек га је фасцинирао Ангкор Ват, џиновски храм у Камбоџи, поред Сиам Репа.

– То јенајвећи религијски споменик на свету, подигнут у 11. веку али га је временом прогутала прашума. „Откривен“ је у 19. веку, а данас представља туристичку атракцију. Ово егзотично и необично интересантно место сваком бих препоручио да види, каже Божо.

Рели за памћење

(/slika3)Као „трешња на торти“ за њега су, ипак, рели вожње. „Париз – Дакар“ ће вероватно памтити док је жив, мада је испао на седмој етапи. Сломила му се „виљушка” на мотору и предњи точак је блокирао, тако да није могао ни да га гура. Морао је да сачека организаторе који иду за возачима и са камионом „усисивачем” скупљају моторе и такмичаре који испадну.

Кад се са тих својих путешествија врати кући у Београд, Божо још дуго пребира утиске. Потребно је, каже, да прође неко време да би се „вратио на земљу”:

– По повратку са напорних спортских тура, као што је, рецимо, рели „Париз – Дакар“, који важи као најтежи на свету и опасан по живот, сви други проблеми ми изгледају десет пута мањи. Људи слично реагују и кад се врате са Хималаја. То ми је причао пријатељ који води такве експедиције. Доста њих по повратку сасвим лако да отказ у фирми, а пре тога им је било незамисливо да се „преломе”. Дефинитивно, другачије посматрате сопствени живот, као с неке дистанце. Промена средине је добра, јер помаже да сагледате ствари реалније и да донесете исправније одлуке.