Како је победио хрватски „Потрошач”

Ако је за утеху, велике светске компаније које су мање познате од својих популарних брендова, не продају нам робу најскромније рецептуре. Такви производи, такозване треће категорије, завршавају на тржишту Африке.

Да би наше тржиште дошло у исту раван са западноевропским, а у трговинама се нашли производи истог састава као у Бечу, Бриселу или Риму, потребно је извршити притисак на државу да мења одавно превазиђене прописе. Пример „Проктор и Гембла”, произвођача „аријела” о којем је „Политика” јуче писала, специфичан је по томе што је ова компанија сама признала да рецептуре својих производа прилагођава земљама у којима послује. Представници компаније су нам потврдили да је састав детерџената другачији, али су као разлог за то навели различите потребе потрошача.

Постоји читава палета производа из увоза чије саставе произвођачи, како кажу, регионално прилагођавају. Осим детерџената, ту су све врсте течних и прашкастих производа за чишћење и личну хигијену, храна (чоколаде, сокови, разни кондиторски производи), козметика, као и бела техника и остали уређаји за домаћинство.

– У чоколаду се може ставити мање какаоа, у уређаје јефтиније компоненте, у детерџенте и средства за чишћење мање активних састојака, у омекшиваче више мириса него хемије. Све може, јер није испод доње границе квалитета. Ко се овако не понаша у капитализму, тај пропада и други долазе на његово место – каже један наш саговорник из хемијске индустрије.

Према речима Стевана Благојевића, истраживача на Институту за општу и физичку хемију, другачије рецептуре за различита тржишта постоје у свим категоријама производа осим у аутомобилској индустрији која је посебно стандардизована.

– Ручна кочница код нас и у Шведској је потпуно иста. Сви други производи имају концепцију прилагођавања тржишту, али стране компаније огромне финансијске моћи никада не одступају од локалних прописа – каже Благојевић.

Велику улогу у промени прописа и притиску на државу требало би да одиграју потрошачке организације, потпомогнуте управо јаким националним институтима који воде бригу о квалитету производа и безбедности здравља људи и околине. Шта утицајна потрошачка организација може да уради показује пример хрватског удружења „Потрошач” које је добило спор против „Проктор и Гембла”.

Наиме, Илија Ркман, председник Савеза удружења „Потрошач”, јавно је у једној ТВ емисији изнео негативне оцене о компанији и квалитету прашка на хрватском тржишту, упоређујући га са оним који се продаје у Аустрији. Компанија га је без размишљања тужила за клевету, а наредне две године пред хрватским судовима водио се овај, медијски изузетно праћен, процес. Суд је, на крају, преломио у корист потрошача и то на основу упоредних анализа које је за ово удружење урадио Факултет за хемијску инжењерство и технологију из Загреба.

– Доказали смо да је детерџент другачији од оног у земљама западне Европе. Ни ми ни наши потрошачи не прихватамо чињеницу да имамо ниже критеријуме чистоће, па зато и тражимо да нас третирају као и све друге купце у свету. Увреда је за потрошача то да нека компанија по њима и њиховим навикама прилагођава производе – каже Јадранка Коларевић, председница Удружења „Потрошач”.

Овај пример би могао да послужи као наук домаћим потрошачким организацијама којих је у Србији чак 60. Коларевићева им поручује да се ухвате у коштац са проблемима и консултују стручњаке за разне области. У том случају потрошачке организације могу много да постигну, чак и са мање новца који им је обично аргумент на отужбе да ништа не раде.

Горан Паповић, потпредседник Националне организације потрошача Србије, каже да су они пре неколико година покренули причу, не само о саставу детерџената, него и свих других производа, па и хране из увоза.

– Многе стране и домаће компаније су се обогатиле поштујући прописе у Србији. Ми већ пет година чекамо закон о безбедности хране, правилници су нам стари и више од 30 година. Шта онда да очекујемо – каже Паповић.

Он тврди да је Србија једина земља у окружењу која на детерџенту за веш нема обавезан жиг Министарства екологије. То би био доказ да производи у свом саставу немају супстанце које загађују животну средину. То су стандарди који су одавно уведени у Европској унији, а одскоро и у земљама из окружења.

--------------------------------------------------------

Прописи стари 30 година

У Европи је на снази око 15.000 стандарда квалитета, а у Србији нешто мање, од којих је, међутим, само 2,5 одсто усаглашено, тврди Горан Паповић из НОПС-а.

И док су европски напредовали, наши се нису мењали, па смо временом постали тржиште које регуларно може да прими одбачену робу.

– Један од највећих криваца што је роба на нашем тржишту лошијег квалитета јесте то што су правилници о квалитету производа застарели. Мултинационалне компаније најпре проконтролишу прописе који су на снази у земљи у коју ће пласирати производе. На основу тих прописа они знају да ли ће неке компоненте додати или ће неке ставити у мањој количини, а све да би им производња била јефтинија – каже

Паповић.