Пред истим шалтером велики и мали инвеститори

Зашто инвеститор који хоће да у престоници уложи стотине милиона евра и отвори хиљаде радних места мора да чека три године само на измене Генералног плана, најмање годину дана на доношење плана детаљне регулације и исто толико на добијање грађевинске дозволе? Ово су најчешћа питања која муче стране компаније док покушавају да изађу на крај са сложеном процедуром прикупљања докумената за градњу.

Упркос томе што су њихове инвестиције злата вредне Закон о планирању и изградњи не познаје скраћену процедуру па тако и најкрупније зверке стоје у реду са станаром поткровља који жели да се прошири на вешерницу.

Идеја да велики инвеститори брже дођу до дозвола није страна урбанистима, али једино када је реч о пројектима од јавног значаја. Тада би вредело убрзати цео процес кроз посебно прописане процедуре, а измене Генералног плана (ГП) до сада су рађене само за пројекте од општег интереса, објашњава Жаклина Глигоријевић, директорка Урбанистичког завода Београда.

– Ако инвеститор жели да сагради еколошку фабрику и запосли бројну радну снагу, требало би да се ангажујемо, понудимо земљиште и по убрзаном поступку отворимо могућност стварања планских основа. Пренаменимо земљиште које је купио или се спрема да га пазари јер је то од интереса за град и државу. То законом није прописано, премда се размишља на ту тему – каже Глигоријевићева.

Она сматра да је могуће убрзати доношење нових планских докумената и њихових измена али да је то сложен посао који се не започиње само због личних интереса појединаца. Премда иницијатива најчешће потекне од грађана, фирми, комуналних кућа, општина, велике теме попут пројектовања унутрашњег магистралног полупрстена и лаког шинског система разлози су због којих је покренута и усвојена прва измена важећег Генералног плана две године после његовог доношења. На другу измену овог стратешког документа чека се три године, а нацрт је тек недавно био пред очима јавности.

– Процедура измене ГП-а иста је као и доношење новог „планског устава” који се донедавно усвајао једном у 20 година. Актуелне измене могле су и брже да буду усвојене да је постојало више препорука: јасних услова комуналних кућа и министарстава, готових претходних студија и да се није чекало пола године на формирање градске власти – објашњава Глигоријевићева.

На другој страни, каже прва жена Урбанистичког завода, постоје ситуације када страни предузетници желе да зидају кућу од 100 спратова или да граде на релативно малој парцели, до које су дошли купивши некадашњу државну имовину, двоструко више квадрата него што је дозвољено. То би значило да урбанисти праве преседане.

– Свима који желе да граде а да то не подржава ГП у старту кажемо какви су услови и како кроз план детаљне регулације можемо да њихове жеље приближимо нашим прописима. Али то не значи да само на основу великих обећања о фантастичној изградњи дозволимо урбанистички хаос. Страни инвеститори знају да већу кућу од Саграде Фамилије по шпанским законима не могу да зидају и то није проблем. Али је трн у оку ако се позовете на српске прописе и захтевате од страних инвеститора озбиљне просторне анализе – изричита је Глигоријевићева.

Без обзира на велике апетите појединих инвеститора, неоспорно је да Србија пати од недостатка просторних и планских докумената. Процедура издавања дозвола је за европске услове спора, још нису подмирени сопственици земљишта пре национализације нити садашњи инвеститори могу да стекну право власништва на парцелама које их привлаче.

Главни узрок оваквог стања Бранко Бојовић, архитекта, види у политичкој пракси да се на одговорна места у урбанизму доводе неуке особе чија је једина препорука послушност партији.

– Од Другог светског рата до данас законске процедуре биле су споре и компликоване. Не може урбанистички неписмена власт да донесе ефикасне урбанистичке прописе. Инвеститоре ћемо привући прагматичним законима, а не хаосом који имамо сада: нерешеним имовинско-правним питањима, нередом у земљишним књигама, управом која издаје дозволе жалећи се на спорост процедура о којима сами одлучују – истиче Бојовић.

Зато су сви погледи упрти на нови закон о уређењу простора, грађевинском земљишту и изградњи који би требало да ових дана уђе у скупштинску процедуру и Србију помери навише са 157. места на листи брзине издавања дозвола. Законом је предвиђено и да све општине у року од 18 месеци морају да усвоје урбанистичке и просторне планове, да грађевински инспектори добију већа овлашћења, грађевинске дозволе буду преносиве...