Кнежевина плесних бајки

Скоро читаво столеће, са извесним прекидима, уметничка игра цвета у Монте Карлу. Тамо су је, као и нешто касније у Београду, „посадили” странци – Руси. И, свако је после брао плодове са свога дрвета игре.

Клима на Азурној обали је, нема сумње, била погоднија, па се тамо слегао неки силан, даровити свет. Боја модерности, мање или веће, прати ову причу о игри у Монте Карлу све до наших дана.

Велики пламен игре у кнежевину на Медитерану донео је Сергеј Дјагиљев (1872–1929), са својим животним делом – славним Руским балетом. Овај аристократа, естета препун свакојаке уметничке знатижеље, окупио је око себе понајбоље руске плесаче и кренуо са њима на Запад, из старих у нове бајке. Пре тачно сто година, они су плесом тријумфално освојили Париз. „Освајачи” и они који ће касније ступати у редове Руског балета били су: Ана Павлова, Михаил Фокин, брат и сестра – Вацлав и Бронислава Нижински, Тамара Карсавина, Маријус Петипа, Ида Рубинштајн, Серж Лифар, Алисија Маркова, Жорж Баланшин... Трупа је 1911. нашла прибежиште у Монте Карлу, али ће га често напуштати.

Дјагиљев, који никад није био плесач, али је зато био прави човек за нови 20. век, менаџер највише класе, имао је своју велику уметничку визију у којој игру није остављао саму у златном кавезу. У пројектима Руског балета окупио је изванредне ствараоце. За трупу музику компонују Дебиси, Равел, Стравински, Прокофјев, Рихард Штраус. Кулисе и костиме креирају Брак, Пикасо, Матис, Миро, Дали, Утрило, Гончарова... И Кокто је у том уметничком кругу, знатно већем од игре.

Дјагиљев је одмах наручио од Стравинског три балета који ће га прославити. Током четири године (1910–1913) десиле су се три светске премијере у извођењу Руског балета: „Жар-птица”, „Петрушка” и „Посвећење пролећа”. Отац компаније ширио је око себе атмосферу непрекидног ватромета идеја. Током њихових кафанских прича, на јеловницима су скициране сцене и костими за будуће балете. Тај колективни чин стварања често је, пред премијере, био повод и за препирке око (количине) ауторства. Понекад ни сами нису више могли да се сете „ко се први досетио” и да прецизно измере своје креативне доприносе. Зна се ко би тада судио и мирио их. Говорио је: „Знаш, прошли пут си ти био аутор, па нека сада буде он”. Када мага Руског балета више није било те ауторске размирице су се прилично заоштриле.

СмртСергеја Дјагиљева, у Венецији, била је и прва смрт славне трупе. Нова трупа се рађа 1932. године.

Била је то, у ствари, фузија Балета Опере Монте Карла и париског Балета Руске опере. На челу су Колонел де Базил и Рене Блум. Али брзо је дошла и „фисија”, због неслагања поменутих, и нове поделе и разграњавања у Руском балету из Монте Карла. После неколико гашења и ускрснућаовај огранак коначно се угасио 1963.

(/slika2)Прича о Руском балету јесте мало компликована, али и веома важна за ову уметност (свет обележава сто година од остварења великог сна Сергеја Дјагиљева) и за малу кнежевину. Временом ће то све мање бити врхунска руска плесна енклава на Западу и у њу ће пре свега улазити добри играчи. У таквом високом друштву игре нашао се својевремено и наш Милорад Мишковић.

На тим старим, чврстим темељима израсла је и компанија која први пут долази у Београд. Балет, препун принчева и принцеза, у Монаку је имао искреног пријатеља у лику истинске принцезе, и славне глумице, Грејс Кели. Њен сан остварила је њена старија кћи Каролина, принцеза од Хановера: Балет Монте Карла постао је 1985. званична компанија Кнежевине Монака (државе-чиоде на мапи, минијатурније од Врачара, најмање београдске општине). Играчи су вежбали у сали Дјагиљева, а да би се историјска вертикала сачувала, на репертоару су била и дела која је некад „приказивао“ Руски балет.

Од 1993. на челу Балета Монте Карла је кореограф Жан-Кристоф Мајо(1960), који ће се са два комада – „Пејзаж” и „AltroCantoII” лично представити публици на отварању Београдског фестивала игре 1. априла.

Ни Мајо није баш прави домородац, Монегаск, како они себе зову. Пореклом из француског града Тура, био је играч који обећава, са пет сезона проведених у Хамбуршком балету, код чувеног Џона Нојмајера. Повреда је рано пресекла једну лепу плесачку каријеру. Брзо се опоравио – као млад и плодан кореограф. Прихватио је позив Балета Монте Карла. У новом веку главнa позорница им је Форум Грималди, тај стаклени дворац којим, кад се највећи догађаји десе, суверено влада принцеза Каролина. Али, ту само у улози елегантне пословне жене и љубазног домаћина који вам се смешка. Она је иначе једна од „примадона” елеганције у свету крунисаних глава. О томе брине познати креатор Карл Лагерфелд који ради и костиме за плесну компанију чији је она покровитељ.

Оригиналан репертоар и непрестана Мајоова кореографска истраживања карактеришу данас ову компанију отворену и за креације најпознатијих стваралаца савременог плесног рукописа.

А Мајоови су уметничка породица. У комаду „Пејзаж” је и оригинално дело ауторовог оца, познатог сликара Жана Мајоа, док је музику за „AltroCantoII” написао његов брат Бертран.

------------------------------------------------

Нижински без плате

Мало је оних који се од игре обогате. Вацлав Нижински, звезда најсјајнија у Руском балету, није имао плату, чак ни уговор. Трошкове хотела, педагога и кројача плаћао му је Дјагиљев. Остало је било довијање овог сналажљивог импресарија. Знао је да многи из високог друштва жуде за познанством са овим изузетним младим уметником и потрудио би се да га позивају на пријеме, да им одигра неку минијатуру, после чега су се отимали да му се представе. Од домаћина би сутра стигао леп хонорар, коверат са хиљаду, понекад и троструко више, долара. Велика је то пара била, поготову за звезду без плате.