Пунолетство успомене у Буенос Ајресу

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, Буенос Ајрес, марта – Прислонила му је чело на слепоочницу, прса на прса, и жмури. Као да се спрема ватрени пољубац.

А онда се, са звучника, проломи резак тон и они почињу плес. У сали буеносајреског бара који се зове као наговештај њихових приљубљених поза, а који се неће догодити – „Ел бесо” (пољубац).

Подијум је испуњен паровима који исту, присну, позу користе да би понајвише изразили – сопственост. Враголије њихових ногу, поготову њених, као да плету причу о неспутаној индивидуалности, која опстаје упркос спољној сраслости с партнером и повиновању правилима игре – танга, милонгера…

У таквој атмосфери обрео сам се прошле недеље у „колевци танга” (што је један од надимака аргентинске престонице), где сам  пре готово четврт века почео посао дописника из иностранства. Док сам гледао занесене плесаче, учинило ми се, на тренутак, да трачак духа таквог танга, различитог од оног који гледамо као спектакле, има и у дописниковању, где се такође тражи комбиновање присности с другим и самосвојности, одржавање блискости на даљину уз дистанцу у близини.

У Буенос Ајрес сам стигао поново на „пунолетство успомене”, јер сам пре тачно 18 лета отишао из њега. Овога пута не по професионалном задатку – већ као истраживач „приватне археологије”, да оживим сећања и видим колико се стварност у међувремену удаљила од сећања.

Лакше сам, међутим, уочио да се Буенос Ајрес више разликује од Вашингтона, из кога сам пристигао, него од успомена које сам као новинар понео из „латиноамеричког Париза”. Буенос Ајрес се, утисак је, није много променио. Очувао је оригиналност „најевропскијег града” на америчком континенту, маштовитих и елегантних фасада, обиље ресторана и кафића, излоге као изложбе атрактивне робе, мноштво врхунских уметничких збивања, фудбалску страст, најбоље бифтеке на планети, највише салона за улепшавање свих делова тела (при чему се и култура испољава као специфично обликована култура), па и дозу можда највеће самокритичности на свету.

Ова последња карактеристика деловала је као – подешени аутомат. Први пут у животу сам у једном велеграду (више од 12 милиона становника, с предграђима) чуо искључиво оштре критике на рачун домаће власти. Ниједан од око 40 саговорника, више случајних него намерних, није нашао ниједну лепу реч за сада владајући курс.

Па зар таква огорченост није у супротности с чињеницом да је Аргентина добила чланство у Групи-20 која за неки дан у Лондону треба да се договори како да се изађе из глобалне кризе, питање је у коме нико није видео оспоравање личног незадовољства. „Тако смо се и ми уписали у листу главних криваца за светски потрес”, каже ми један таксиста, док други налази да је важније што „нас овде осиромашују Али-баба и 40 хајдука”, како крсти „владајући сталеж”, шири од функционерског круга и који се често назива „фактократија” (стварна а не формална власт) и „клептократија”.

Имена саговорника не помињем јер им није речено да ће њихове приче ући у новине, што је околност која је, вероватно, допринела њиховој и живописности и драстичности. Највећа при томе откривена новост – у граду који личи понајвише на сплет карактеристика Париза, Барселоне, Рима и Београда – била је повећана зебња од криминала.

Елитни делови Буенос Ајреса дуго су увршћивани међу најбезбеднија места на глобусу, али су сада и она на мети, кажу, пљачкаша, отмичара, па и убица. Пред председничком „Ружичастом палатом” и зградом парламента одржане су неуобичајене демонстрације за повећање животне сигурности, на којима је учествовало више од 10.000 људи.

Није отишло све што је прошло, сугеришу саговорници. Још се осећају трауме некадашње војне диктатуре која је од 1976. до 1983. извела терор над сопственим народом, при чему је „нестало” око 30.000 неистомишљеника, због чега покрет „Мајки и бака с Пласе де Мајо” истрајава у захтевима да се сазна судбина њихових потомака и деце отимане од „неподобних” родитеља и поклањане „подобним фамилијама”. А ветерани рата за Малвине (Фокланде) још кличу да је тај атлантски архипелаг аргентински иако су, или баш зато, на њему 1982. брзо изгубили рат против Британаца…

Највеће мистерије и парадокси су, међутим, у вези са чињеницом да је Аргентина једина земља којој је „успело” да из „првог света” падне у „трећи свет” и у њему остане, иако је извршила глобално освајање – тангом, бифтеком, Борхесом, Фанђом, Марадоном… Одмах после Другог светског рата, европским избеглицама је као равноправна понуда била сервирана алтернатива да се одселе у САД или Аргентину, као земље с једнаким перспективама. Онима који су успели можда је лагоднији живот међу гаучима, које су каубоји оставили далеко за собом, кад се егзистенција мери класичним показатељима укупне моћи.

Није све у колективној моћи. Или, што би рекао познаник, оцењујући глобалну кризу: „Појединачна спасавања су изгледнија од колективних.”

Објављено је, тако, да се повећава број Американаца који се досељавају у Аргентину. За последње три године њихов број се удвостручио на 722. Један од њих каже да су му се тако трошкови смањили за 70 одсто. Други седе за кафанским столом бесконачно, што је уживање које не могу да приуште у САД, где се махом госту рачун подноси чим не наручи још нешто.

Приметио сам, уз то, и да је и даље на снази антиимперијалистички и аутокритички слоган: „Јенки одлазите кући и – поведите нас са собом”. По повратку у Вашингтон, учинило ми се да је та двосекла опаска већ на делу: САД као да сада доживљавају искушења из којих Аргентина не може да се извуче, изражена у проклетству „Дабогда имао па немао”.

Али, међу Аргентинцима је Америка, као континент, другачија од оне на далеком им северу. „Гаучи” имају олакшицу у пословици: „Оно што си отплесао, нико ти не може узети.” И – препуштају се тангу…

Момчило Пантелић