Пут у пакао

Још ниједан чешки премијер досад није имао фотографију и чланак о себи на насловној страни чувеног британског листа „Фајненшел тајмс”. Миреку Тополанеку се то догодило, дан пошто му је парламенту изгласано неповерење. Али, не због тога, него због сада већ чувене квалификације америчких антикризних мера – посебно упумпавања милијарди долара у економику – „пут у пакао”.

Према људима из његове околине, у писаној верзији говора није помињан „пут у пакао” него „пут у пропаст”. На промену израза га је инспирисао хит групе AC/DC „Highway to Hell” („Аутопут до пакла”), бенда који је два дана пре тога гостовао у Прагу. А Топол, како га краће зову, одраније је познат по склоности ка (пре)јаким, шокантним, чак и вулгарним изразима и гестовима (о чему је шаљиво писала и „Политика”).

Реч „пакао” је неочекивано силно одјекнула у свету, према оцени лингвиста, и зато што је Чешка екстремно атеизована па је пакао на овом терену изгубио ону „наднаравну страшну тежину” коју има у религиозним друштвима. Због тог израза Тополанеку је шеф опозиције Јиржи Пароубек запретио да ће, ако га још једном употреби или каже нешто слично, владу сменити и пре краја председавања ЕУ. Но, иако свима смета оваква реторика, чињеница је да тако мисли већина кључних европских политичара, мада неки то никад не би рекли, чак ни и у финијој форми.

Управо је такав Тополанек – њега напросто сврби да уради оно што други политичари не смеју или неће да ураде. Са својом бучношћу, директношћу, неотесаним самопоуздањем, мачизмом... многима је изгледао као „сировина” из северноморавске Остраве када је почео да прави политичку каријеру у Прагу као „свежи ветар” из унутрашњости.

Рођен је 15. маја 1956. у моравском Осетину, завршио је војну гимназију, потом и Машински факултет. Мамили су га уђе у КП ЧСР што је замало учинио да му супруга Павлина није запретила разводом. Политички се активирао после пада комуниста, године 1994. постао је члан владајуће Грађанске демократске странке (ОДС) а већ 1996. изабран је за сенатора. Током избора 2002. био је аутсајдер у трци за председника ОДС-а, пошто се оснивач Вацлав Клаус повукао и постао почасни председник, утолико више што га Клаус није ценио (новинари су случајно ухватили један СМС Клауса о „лажном и празном Тополу”).

Међутим, наметнуо се и изабран је за шефа странке као „аутентични човек из базе”. На челу ОДС-а победио је на парламентарним изборима 2006. и вратио ову странку на власт после дугих година у опозицији. У парламенту је, међутим, била пат ситуација па је његова влада добила поверење и владала захваљујући пребезима из опозиције (пала је на исти начин – гласовима својих посланика).

Све то га није нимало променило – у међувремену се развео с Павлином, с којом има двоје одрасле деце, и сада живи с бившом потпредседницом парламента Луцијом Талмановом, с којом има ванбрачно дете...

Највише му се досад памтило када је опозицији у парламенту показао средњи прст, затим напад на фоторепортера таблоида „Блеск”, који га је сликао с Талмановом док је њихова веза још била тајна, и кад је за своје суграђане рекао да се „историјски гледано увек у.... у гаће кад дође до густог”. Такав је пут заиста морао да доведе до – пакла.