Дошло је време за мало уживања

Диригента Владимира Крањчевића својевремено су називали једним од најутицајнијих људи у музичком животу Хрватске. Са загребачком Опером б. б. овај маестро дириговао је Менотијевом једночинком „Телефон” и двочинком „Медијум”, управо изведеним на сцени земунског „Мадленијанума”. У сусрету уочи представа, разговарали смо о сарадњи на релацији Загреб–Београд, генерацијама које долазе, месту у кафани где ће се одмарати када напусти музички живот.

Подсетићемо да је Владимир Крањчевић дипломирао клавир на Музичкој академији у Загребу у класи Ладислава Шабана. Дириговање је студирао код Славка Златића (Загреб) и Игора Маркевича (Монте Карло). Током каријере дириговао је оркестром „Ватрослав Лисински”, Академским хором „Иван Горан Ковачић”, Хором Хрватске радиотелевизије, Загребачким мадригалистима. Оснивач је Вараждинских барокних вечери (1971), а од 1994. до 2006. и директор овог фестивала.

Необичне ситуације пратиле су припрему „Медијума”: ова опера третира тему спиритуалних и оностраних искустава, па да ли сте можда током рада на њој постали сујеверни?

Нисам постао сујеверан и никад ми нико није могао врачати. Једном је Ромкиња у возу хтела да ми гледа у длан, али ми је вратила новац рекавши да не може са мном ништа да уради. Постоји предиспозиција па је неко добар „медиј” за такве ствари и сарађује у сеанси. Ја не верујем, иако можда нешто постоји. Рецимо, на првој оркестарској проби скрушила нам се кулиса од метала, потом се стаклена плоча на столу претворила у парампарчад, а онда и обрушила вешалица, па су и актери почели да се боје. Менотија, изгледа, привлаче чудне ситуације.

Познато је да сте доста радили у Београду, чак и као шеф-диригент Симфонијског оркестра РТС. Каква Вас искуства вежу за тај период?

Најлепша. У Београду сам био први пут на матурском путовању: Загреб-Београд-Скопље-Косовска Митровица-Будва-Дубровник-Сарајево-Загреб; и данашња деца требало би да виде све те лепоте. Године 1962. као пијаниста сам наступао на југословенском такмичењу младих музичких уметника, а 1970. у Београду био изабран на Конгресу музичких педагога Југославије за председника. Потом сам са хором „Иван Горан Ковачић” у Београду извео Мокрањчеву Литургију светог Јована Златоустог 1976. Нисмо могли да добијемо Коларац па смо наступили у Галерији фресака, јер је литургија тада још била под „присмотром”. У Загребу је извођење ове литургије 1975. изазвало највећу сензацију, те је и на другом извођењу у Загребачкој катедрали било 3.000 људи, а Михајло Вукдраговић је дошао у Загреб да би писао критику у „Политици”. Ову литургију смо извели преко 70 пута, на турнеји по Кини и Кореји, у Паризу, Берлину. Од 1988. до 1991. био сам шеф-диригент Симфонијског оркестра РТС, остварили смо две турнеје по Шпанији, ишли у СССР, на Дубровачке игре. Сарадња је била интензивна, а ансамбл сјајан. Тада сам се спријатељио са плејадом најдивније господе: Миховил Логар, Боривоје Поповић, а код Војислава Илића и магистрирао 1980. на ФМУ.

Били сте директор Опере Хрватског народног казалишта од 1994. до 2002. Како се транзиција одражава на оперски живот у Хрватској?

Транзиција је довела до невероватне ствари. Почело се више експериментисати, и публика је почела да се осипа. Иде се само за оним што је шокантно и ново, чак се и осавремењивање традиције напушта. Диригент Ловро Матачић одлично је приметио да су оперу најпре упропастиле примадоне, бравурама којима су мењале текст да би се оне истакле, онда су дошли диригенти (страховлада Тосканинија, нпр.), сада су на делу режисери, а ускоро ће је докрајчити музиколози. Потребна нам је боља репертоарска политика а она се најпре односи на систематски рад са младим певачима. Кад заврше академију, од њих се траже чуда. Певање је у другом плану а у првом све остало, плес, игра, покретљивост. Имамо ризницу прекрасних гласова, а у иностранству су само Жељко Лучић, Зоран Тодоровић, Томислав Мужек, Никола Мијаиловић, Катарина Јовановић.

Како сте саветовали те младе људе док сте радили на загребачкој Академији од 1978. до 2007?

Да иду у иностранство јер су у Загребу камен спотицања корепетитори. Текст, франзирање, динамику… у свету вас томе научи корепетитор. А код нас се тај посао не цени, корепетитор се сматра пропалим пијанистом, а он је душа опере. Ловро Матачић је једном певачу рекао: „Имаш све, спакуј кофер, нађи корепетитора и певаћеш Вагнера на оперским позорницама.” Он то није учинио и сада пева у радио-хору. Наш посао је чист ризик и човек се мора одлучити шта хоће у животу. Нарочито што се много тога променило. Млади у старту сматрају да су богомдани. Они неће посао шегрта, хоће одмах да буду шефови. Док је мени била част да припремам оркестар великим диригентима, уживао сам у томе, и пуно научио – данас тога нема. Част изузецима, поменућу Весну Шоуц која је сада у Београду радила са ансамблом. Исто тако, добар млади певач данас неће да пева епизодну улогу, а њу је некада певао један Фрањо Паулик, који је био споменик за одређени фах у загребачкој опери. Чим добије пет добрих критика, готово је; ви младим човеком више не можете да владате. А кривица је у професорима који су га одгајали као врхунског солисту, и када су му се срушиле куле грађене у ваздуху, глас одмах реагује. Знате како се каже: нико није изгубио глас, изгубио је живце па је престао да пева. Као што имамо привредни криминал, на делу је и педагошки криминал: када некога упропастите у погледу на његову струку и будућност, тај је инвалид за цео живот. За то нико није одговарао.

Да ли често наступате са независном сценом, као што је сада случај са Опером б. б?

То је сцена која живи од спонзора и увек наступа на другој адреси (тако је и добила име); води је Роналд Браус, и тај рад ми врло прија. Кад сам недавно добио награду за животно дело рекао сам да први пут не морам рећи да ми је награда подстрек за будућност. Имам 73 године, добро се осећам, и моја делатност може бити најдрагоценија у саветима, ако их неко затражи. Још неколико година и рећи ћу „хвала” наступима јер не желим да ме доводе на подијум. Без сцене нећу осећати празнину нити ћу бити несрећан. Има толико непрочитаних књига и музике коју морам да средим у својој архиви. Људи могу да буду активни и у томе да се одмарају, када на пример договоре сусрет у кафани, што је за мене дуго била непозната категорија. Сада је дошло време и за такве ствари и за мало уживања.