Došlo je vreme za malo uživanja

Dirigenta Vladimira Kranjčevića svojevremeno su nazivali jednim od najuticajnijih ljudi u muzičkom životu Hrvatske. Sa zagrebačkom Operom b. b. ovaj maestro dirigovao je Menotijevom jednočinkom „Telefon” i dvočinkom „Medijum”, upravo izvedenim na sceni zemunskog „Madlenijanuma”. U susretu uoči predstava, razgovarali smo o saradnji na relaciji Zagreb–Beograd, generacijama koje dolaze, mestu u kafani gde će se odmarati kada napusti muzički život.

Podsetićemo da je Vladimir Kranjčević diplomirao klavir na Muzičkoj akademiji u Zagrebu u klasi Ladislava Šabana. Dirigovanje je studirao kod Slavka Zlatića (Zagreb) i Igora Markeviča (Monte Karlo). Tokom karijere dirigovao je orkestrom „Vatroslav Lisinski”, Akademskim horom „Ivan Goran Kovačić”, Horom Hrvatske radiotelevizije, Zagrebačkim madrigalistima. Osnivač je Varaždinskih baroknih večeri (1971), a od 1994. do 2006. i direktor ovog festivala.

Neobične situacije pratile su pripremu „Medijuma”: ova opera tretira temu spiritualnih i onostranih iskustava, pa da li ste možda tokom rada na njoj postali sujeverni?

Nisam postao sujeveran i nikad mi niko nije mogao vračati. Jednom je Romkinja u vozu htela da mi gleda u dlan, ali mi je vratila novac rekavši da ne može sa mnom ništa da uradi. Postoji predispozicija pa je neko dobar „medij” za takve stvari i sarađuje u seansi. Ja ne verujem, iako možda nešto postoji. Recimo, na prvoj orkestarskoj probi skrušila nam se kulisa od metala, potom se staklena ploča na stolu pretvorila u paramparčad, a onda i obrušila vešalica, pa su i akteri počeli da se boje. Menotija, izgleda, privlače čudne situacije.

Poznato je da ste dosta radili u Beogradu, čak i kao šef-dirigent Simfonijskog orkestra RTS. Kakva Vas iskustva vežu za taj period?

Najlepša. U Beogradu sam bio prvi put na maturskom putovanju: Zagreb-Beograd-Skoplje-Kosovska Mitrovica-Budva-Dubrovnik-Sarajevo-Zagreb; i današnja deca trebalo bi da vide sve te lepote. Godine 1962. kao pijanista sam nastupao na jugoslovenskom takmičenju mladih muzičkih umetnika, a 1970. u Beogradu bio izabran na Kongresu muzičkih pedagoga Jugoslavije za predsednika. Potom sam sa horom „Ivan Goran Kovačić” u Beogradu izveo Mokranjčevu Liturgiju svetog Jovana Zlatoustog 1976. Nismo mogli da dobijemo Kolarac pa smo nastupili u Galeriji fresaka, jer je liturgija tada još bila pod „prismotrom”. U Zagrebu je izvođenje ove liturgije 1975. izazvalo najveću senzaciju, te je i na drugom izvođenju u Zagrebačkoj katedrali bilo 3.000 ljudi, a Mihajlo Vukdragović je došao u Zagreb da bi pisao kritiku u „Politici”. Ovu liturgiju smo izveli preko 70 puta, na turneji po Kini i Koreji, u Parizu, Berlinu. Od 1988. do 1991. bio sam šef-dirigent Simfonijskog orkestra RTS, ostvarili smo dve turneje po Španiji, išli u SSSR, na Dubrovačke igre. Saradnja je bila intenzivna, a ansambl sjajan. Tada sam se sprijateljio sa plejadom najdivnije gospode: Mihovil Logar, Borivoje Popović, a kod Vojislava Ilića i magistrirao 1980. na FMU.

Bili ste direktor Opere Hrvatskog narodnog kazališta od 1994. do 2002. Kako se tranzicija odražava na operski život u Hrvatskoj?

Tranzicija je dovela do neverovatne stvari. Počelo se više eksperimentisati, i publika je počela da se osipa. Ide se samo za onim što je šokantno i novo, čak se i osavremenjivanje tradicije napušta. Dirigent Lovro Matačić odlično je primetio da su operu najpre upropastile primadone, bravurama kojima su menjale tekst da bi se one istakle, onda su došli dirigenti (strahovlada Toskaninija, npr.), sada su na delu režiseri, a uskoro će je dokrajčiti muzikolozi. Potrebna nam je bolja repertoarska politika a ona se najpre odnosi na sistematski rad sa mladim pevačima. Kad završe akademiju, od njih se traže čuda. Pevanje je u drugom planu a u prvom sve ostalo, ples, igra, pokretljivost. Imamo riznicu prekrasnih glasova, a u inostranstvu su samo Željko Lučić, Zoran Todorović, Tomislav Mužek, Nikola Mijailović, Katarina Jovanović.

Kako ste savetovali te mlade ljude dok ste radili na zagrebačkoj Akademiji od 1978. do 2007?

Da idu u inostranstvo jer su u Zagrebu kamen spoticanja korepetitori. Tekst, franziranje, dinamiku… u svetu vas tome nauči korepetitor. A kod nas se taj posao ne ceni, korepetitor se smatra propalim pijanistom, a on je duša opere. Lovro Matačić je jednom pevaču rekao: „Imaš sve, spakuj kofer, nađi korepetitora i pevaćeš Vagnera na operskim pozornicama.” On to nije učinio i sada peva u radio-horu. Naš posao je čist rizik i čovek se mora odlučiti šta hoće u životu. Naročito što se mnogo toga promenilo. Mladi u startu smatraju da su bogomdani. Oni neće posao šegrta, hoće odmah da budu šefovi. Dok je meni bila čast da pripremam orkestar velikim dirigentima, uživao sam u tome, i puno naučio – danas toga nema. Čast izuzecima, pomenuću Vesnu Šouc koja je sada u Beogradu radila sa ansamblom. Isto tako, dobar mladi pevač danas neće da peva epizodnu ulogu, a nju je nekada pevao jedan Franjo Paulik, koji je bio spomenik za određeni fah u zagrebačkoj operi. Čim dobije pet dobrih kritika, gotovo je; vi mladim čovekom više ne možete da vladate. A krivica je u profesorima koji su ga odgajali kao vrhunskog solistu, i kada su mu se srušile kule građene u vazduhu, glas odmah reaguje. Znate kako se kaže: niko nije izgubio glas, izgubio je živce pa je prestao da peva. Kao što imamo privredni kriminal, na delu je i pedagoški kriminal: kada nekoga upropastite u pogledu na njegovu struku i budućnost, taj je invalid za ceo život. Za to niko nije odgovarao.

Da li često nastupate sa nezavisnom scenom, kao što je sada slučaj sa Operom b. b?

To je scena koja živi od sponzora i uvek nastupa na drugoj adresi (tako je i dobila ime); vodi je Ronald Braus, i taj rad mi vrlo prija. Kad sam nedavno dobio nagradu za životno delo rekao sam da prvi put ne moram reći da mi je nagrada podstrek za budućnost. Imam 73 godine, dobro se osećam, i moja delatnost može biti najdragocenija u savetima, ako ih neko zatraži. Još nekoliko godina i reći ću „hvala” nastupima jer ne želim da me dovode na podijum. Bez scene neću osećati prazninu niti ću biti nesrećan. Ima toliko nepročitanih knjiga i muzike koju moram da sredim u svojoj arhivi. Ljudi mogu da budu aktivni i u tome da se odmaraju, kada na primer dogovore susret u kafani, što je za mene dugo bila nepoznata kategorija. Sada je došlo vreme i za takve stvari i za malo uživanja.