Девет година борбе за истину

Ниш – Да ли признање правог кривца за кривично дело примања мита, чак осам и по година после извршеног дела, може нешто да промени у поступку који још није завршен (!) и о којем највиши државни правосудни органи одлучују безмало целу једну деценију. На ово питање последњих месеци упорно траже одговор прогањани, хапшени и осуђивани у претходном периоду, који упорно доказују своју невиност.

Све је почело 2000.године када су двојица регрута – Горан Гергинић из Неготина и Драган Здравковић из Лесковца затражили „везу“ како би били ослобођени служења војног рока. Пронашли су у Нишу посреднике за „пролаз“ до војне комисије и од њих добили гаранцију да ће, ако добро плате, бити проглашени неспособним за војску.

Посреднике су, међутим, заскочили војни органи гоњења. Миодраг Николић је ухапшен, а Станислав Најданов је успео да умакне потрази и побегао је из земље. Нешто касније ухапшени су и лекари – др Момчило Нинковић са ВМА и др Слободан Прокић, из Војне болнице у Нишу, а истрага је поведена и против медицинске сестре са ВМА Мирјане Каванлић. После два месеца проведених у истражном затвору ухапшени су пуштени на слободу.

Иако су почетком 2001.године војни дисциплински органи ослободили су др Нинковића, др Прокића и медицинску сестру одговорности, предмет је пред Војним судом у Нишу ипак процесуиран 2002.године. Када су војни судови у нашој земљи укинути све је прешло у надлежност цивилних правосудних органа и тек 2006. изречена је пресуда. Др Прокић осуђен је на две, Миодраг Николић и Станислав Најданов (у одсуству) на по годину и дана, а др Нинковић на годину затвора, док је Мирјана Каванлић ослобођена кривице.

Написана је жалба и веће Врховног суда Србије којем је председавао судија Драгиша Ђорђевић (често помињан у последње време око „случаја“ ослобађања Мирослава Брацановића) делимично је прихватило и преполовило казне. Др Прокић добио је одлуком Врховног суда годину, а посредници по седам месеци затвора. Др Нинковић, у међувремену је умро.

Др Прокић наставио је борбу за истину. Упутио је захтев Врховном суду за обнову процеса и приложио доказе да је Миодраг Николић још 1991.године пензионисан као психијатријски случај, што значи да његове изјаве на суду нису могле да буду прихваћене као валидне. Али тај захтев веће судије Драгише Ђорђевића је одбило.

Пре неколико месеци у Србију се вратио и други посредник, Станислав Најданов, осуђен у одсуству. Чим је сазнао за пресуду, пресавио је табак и, како је навео, под пуном материјалном и моралном одговорношћу написао изјаву, коју је уредно оверио и послао у Врховни суд. Поред осталог, написао је и следеће:

„...Упитан да ли могу да помогнем око ослобађања Гергинића од војске видео сам шансу да зарадим. Рекао сам да то вреди 5.000 немачких марака и добио тај новац. Водио сам Гергинића код неколико лекара, али нико није знао да сам узео новац. Свих 5.000 марака узео сам за себе, а др Прокић, Николић и остали о томе нису знали ништа...“

Да ли ће изјава Најданова, који је сву кривицу за узети мито преузео на себе, коначно помоћи др Слободану Прокићу да издејствује обнову поступка и докаже да је хапшен и осуђен без икаквих доказа?