Земље заједничких амбиција

Историја српско-хрватских односа изазовна је истраживачка тема, жанровски најближа трагедији. Данас то више није само повест о колебљивим идентитетима, економским рачуницама, националистичким свађама и масовним истребљењима цивилног становништва. Са настанком независних држава на подручју некадашње Југославије, српско-хрватски односи вратили су се у оквире дипломатије и међународних односа.

Иако је време Милоша Обреновића, Илије Гарашанина и Јована Ристића неповратно прошло, Србија је поново мала држава, стешњена између сопствених хтења, амбиција суседних земаља и интереса великих сила. Хрватска, истина, у 19. веку није била држава са спољном политиком него само једна од наследних земаља Хабзбурговаца, са изразитом политичком индивидуалношћу. Србија је, међутим, тада стицала важна искуства у односима са балканским земљама. Још је Слободан Јовановић приметио да је сарадња балканских народа била најуспешнија у периодима када је овим подручјем доминирала једна велика сила, као на пример у доба руске превласти, од 1774. до 1856. године. У временима у којима је Балкан био подељен на интересне сфере великих сила, при чему је свака од њих имала своје нације-штићенике, народи југоисточне Европе улазили су у нове сукобе. Тако је супарништво између Русије и Аустроугарске, од 1878. до 1914, умножавало несугласице Србије и Бугарске. Најмудрије балканске главе брзо су схватиле да национални интереси захтевају добре суседске односе. Одатле и чувена парола: „Балкан балканским народима”.

Није тешко погодити да се у овом тренутку и Хрватска и Србија налазе у интересној сфери Европске уније. САД и ЕУ на Балкану су најближи сарадници, упркос повременим несугласицама, и нема изгледа да ће се то у блиској будућности променити. У таквим условима, Србија и Хрватска имају веома добар оквир за успостављање добрих суседских односа. Парадоксална је чињеница да се то догађа док, под притиском најновије историје, у јавним мњењима двеју земаља владају узајамна хладноћа и непријатељство. Требало би само замислити како би изгледали односи између Србије и Хрватске да нема заједничке амбиције да се уђе у ЕУ. А Унија, наравно, не жели српско-хрватске сукобе унутар својих граница...

Могућ је, међутим, и другачији сценарио. Званичне изјаве које стижу из Немачке о намерама ове земље да, у догледном времену, подржи још само улазак Хрватске у Унију упућују на закључак да политика искључиве подршке сопственим клијентима није окончана. Разногласје унутар ЕУ не може да заустави Немачку, што се показало крајем 1991. и почетком 1992, када је приволела чланице Европске заједнице да признају сецесију Хрватске и Словеније. Сличне, мање званичне изјаве, које долазе са различитих страна показују, уосталом, да Немачка не креће сама у оваква предузећа. У сваком случају, упркос уверавањима из Загреба има разлога за стрепњу да ћемо, са Хрватском унутар и Србијом ван Уније, имати низ нових сукоба, у којима ће Хрватска покушавати да искористи своју предност, по данас актуелном, „словеначком рецепту”. Штавише, у Србији би тада коначно могло да дође до поремећаја равнотеже између „европске будућности и руског пријатељства” и то у корист руског утицаја. Последице оваквих промена по српско-хрватске односе није тешко предвидети. Сличне резултате имаће и улазак Хрватске (и Албаније) у НАТО.

Историја показује да, поред заједничког заштитника, Србе и Хрвате може да зближи и заједнички противник. Хрватске и српске елите најбоље су сарађивале у тренуцима опште угрожености, у време револуције 1848, аустроугарске нагодбе 1867, или после поремећаја из 1905. Улазак Србије и Хрватске у Европску унију могао би да значи почетак сличних, тактичких савезништава две мале земље у суочавању са изазовима којима ће обиловати живот у овој хетерогеној империји.

Између 19. и 21. века испречио се, међутим, 20. век, чије је наслеђе, бар када су у питању српско-хрватски односи, изузетно сложено. Добро је, међутим, да после распада Југославије више нема табу-тема, оних „обзира и маски уопштавања од којих пате и наше литературе и наша историографија” које помиње Меша Селимовић, пишући о, како каже, „ужасном геноциду” над Србима у НДХ. Kњижевност и историографија, истина, утичу на доносиоце политичких одлука, али то није пресудно. На српским и хрватским управљачким елитама је задатак који није неизводљив. Оне, једноставно, морају да изађу на крај са сопственим предрасудама, и да, како рече мудри и заборављени Васиљ Поповић, „удесе своје држање према политици великих сила”...

Историчар, доцент на Филозофском факултету у Београду