Забрињава ме култ славних

ЕКСКЛУЗИВНО: МАЛКОМ ЛАВ 
Малколм Лав (54) је дугогодишњи новинар и аутор документарних емисија на Би-Би-Си радију и телевизији и у Србију је дошао у оквиру пројекта „Лабораторија славних”, пројекта Британског савета и РТС-а. Занимљиво је да је, пре новинарства, био баптистички свештеник који потиче из строге породице у којој је много тога било забрањено, од гледања телевизије, до слушања музике или одласка у паб или дискотеку. Већ на почетку студија, са 20 година се заљубио и оженио католикињом (из протеста на венчању није било гостију са младине стране) и убрзо добио троје деце... Десетак година касније, његов живот се из корена променио и посвећени свештенички живот је заменио путовањима по свету са микрофоном и камером.

Ко Вас је упутио у тајне новинарства?

Још током студија теологије био сам заинтересован за новинарство и похађао сам курсеве о медијима и научио све што сам могао о радију и телевизији. У међувремену сам дипломирао и постао баптистички свештеник, настављајући породичну традицију, али сам у сусрету са људима, њиховим проблема и несрећама осетио да, нудећи им утеху и сам имам много недоумица и питања... И у једном тренутку сам схватио да моја вера више није толико јака и да је време да нешто променим у животу... Имао сам много пријатеља који су радили у медијима и помислио да бих, можда могао да постанем новинар. Истовремено био сам веома заинтересован за дешавања у Централној Америци: Никарагви, Гватемали и Јужном Мексику и одлучио сам да кренем тамо. Обратио сам се људима из Би-Би-Сија који су ме подржали и дали ми неку врсту гарантног писма у којем је писало: „Молимо вас, помозите овом човеку да...” Тамо сам снимио фотографије и написао прве текстове и прилоге за радио, али нисам још тачно знао шта желим да радим. Кад сам се вратио у Енглеску, отишао сам у Би-Би-Си, конкурисао за неколико радних места и запослили су ме као истраживача на радију. Мој посао се састојао од много телефонирања, проверавања чињеница за емисије и сусрета са људима...

 Како сте се нашли испред микрофона?

Уредници из радио-програма Би-Би-Си 2 нашли су податак да се највећи број самоубистава догоди ноћу, између један и три сата. Моја шефица је упитала да ли знам некога ко би био спреман да људима који се осећају усамљено и безнадежно упути речи охрабрења. Одговорио сам јој да познајем правог човека за ту емисију – и рекао да сам то ја! Тако је настао ток шоу који је био на програму у тим критичним сатима и у који сам позивао госте који умеју да мудро и сугестивно причају и улију наду и помогну им да пронађу и светлију страну... Када сам примио прву плату, видео сам да на коверту пише Мелколм Лав, аутор. Тако сам сазнао да сам унапређен.

Који је био следећи корак у каријери?

У међувремену сам прешао у редакцију документарног програма јер и док сам био свештеник, навикао сам на то да разговарам са људима о њиховим проблемима или радостима гледајући их директно у очи. Провео сам девет месеци у својеврсном одељењу за развој у којом се обучавају новинари, водитељи и будући аутори емисија.

Која је тајна добре документарне емисије, то се свима чини једноставно, али није тако...

За мене је добра прича – она која је неочекивана. Ако гледалац зна наслов емисије и редакцију из које је, не треба да буде унапред сигуран у то шта ће све у њој видети. Формула је добра припрема и опсежно истраживање, јер се само тако може наићи на нешто непредвидиво. Добра „људска прича” може бити тужна и узнемирујућа али мора и да покаже како људи успевају да превазиђу потешкоће и публика мора да пронађе нешто са чим ће се идентификовати, што ће јој бити препознатљиво барем у емоцији... Прича мора бити компактна, без расплињавања и гледалац или слушалац мора из ње да научи нешто ново.

На коју сте Вашу емисију посебно поносни?

Снимио сам у Никарагви, Американца, члана групе „Ветерани за мир”, некадашњег борца из вијетнамског рата који је био и агент ЦИЕ и чији је „посао” (који је успешно обавио) био да дестабилизује стање у Гватемали непосредно после председничких избора... Као и многе друге, срео сам га случајно и било ми је фасцинантно како се он променио и од некога ко је веровао да све што ради иде у корист демократије, схватио да то, заправо, није тако и храбро организовао демонстрације у Америци и поход на Капитол Хил.

Сада се бавите обучавањем људи за јавни наступ, најчешће онај пред ТВ камерама...

Напустио сам стални посао у Би-Би-Сију пре десет година, постао „фриленсер”, али и даље правим емисије за њих јер сам увек поносан што сам део екипе те Куће. Јер, када сам схватио да немам простора да се развијам, а нисам желео да постанем део вишег менаџмента, дао сам отказ и почео да учим људе како да праве ТВ и радио-емисије и како да се успешно представе јавности. Наравно, не прихватам да обучавам све оне који то траже од мене већ само оне са чијим се идејама слажем и за које верујем да раде исправне ствари. Помажем у медијским кампањама, уочи важних говора или интервјуа. Моје тренинге похађају студенти у Бристолу и Лондону али и политичари, свештеници... Од детињства сам волео науку и обучавам младе научнике и студенте како да на занимљив начин презентују науку на радију и на телевизији али и на скуповима и у дискусијама

Шта мислите о ријалити шоу програмима који су популарни и у Енглеској?

То је по мени, врло, врло досадан програм али као и многи други, гледам их на почетку емитовања. Врло сам забринут тиме што су ријалити шоу програми прави култ славних, такозваних „селебрити”. Мој колега из Велике Британије, проф. Роберт Винстон је недавно направио истраживање у којем је седмогодишњаке питао којим се квалитетима диве и они су одговарали „љубазност“ или „солидарност са пријатељима”. Скоро сви су рекли да бити паметан није важно, али је свако од њих на питање шта жели да буде у будућности рекао „познат“. И то без професије, само познат и славан. То је узнемирујуће, јер у мојој генерацији (која није баш била пуна врлина) млади су маштали да буду астронаути или доктори... Сада млади прижељкују да буду конзументи ствари као што су музика, мода и изнад свега славни без правог разлога. То је постало део културе. И срамота је што је тако!