Енергетски дијалог ЕУ–Русија

ЕУ има среће да је окружена са три тренутно главна извозника гаса – Русијом, Норвешком и Алжиром. Међутим, резерве за будућу производњу гаса углавном су концентрисане у Русији и на Блиском истоку. Зато је Русија сада, а остаће и у будућности, наш кључни снабдевач. Изазов представља чињеница да се руски гас доведе до тржишта. То захтева велика улагања, и кад је речо тој теми ЕУ је веома забринута…Разлог за забринутост је руска способност (или спремност) да испоручи довољне количине гаса у ЕУ и у будућности. Европљани су забринути због наступајућег слома у снабдевању због веома знатног раста потрошње гаса унутар Русије и претпостављеног недостатка инвестиција за развој нових гасних поља.

До 2030. увоз гаса у ЕУ могао би да порасте за додатних 200

милијарди кубних метара годишње, са садашњих 300 милијарди. У исто време, најновије прогнозе руских експерата говоре о порасту извоза гаса од око 100 милијарди кубних метара годишње до 2030. у свим правцима, укључујући и тржишта у Азији. Имајући у виду тај неизбежан физички лимит, али и чињеницу да је диверзификација снабдевања и тражње увек и у свим секторима економије разумна политика, ЕУ тражи начине да промени своје изворе снабдевања за неопходне додатне количине из држава као што су Египат, Катар, Нигерија и Либија. То не значи да у пракси Унија жели да се удаљи од Русије, већ се само ради о жељи да се осигура потпуно задовољење будуће тражње.

Русија ставља до знања да жели да остане „основни снабдевач“ ЕУ

гасом (снабдевач који је довољно велик и поуздан да испуни свакодневну тражњу, а не само да буде поуздан за време врхунца тражње). Истовремено, жели безбедност тражње, насупрот статусу резервног снабдевача.

У Унији и Русији се често чује да је потребно више „реципроцитета“. На несрећу, наведени термин подразумева различите ствари за различите људе.

Недавни пример разлике у приступу може да се пронађе у новом руском закону о страним инвестицијама у стратешким секторима. Присутан је ризик да би његова увелико рестриктивна природа у односу на компаније из трећих земаља могла резултирати успоравањем страних инвестиција у нафтни и гасни сектор Русије. Уколико резултат буде пад производње, губитници ће бити не само потрошачи и компаније из ЕУ, већ и руска држава и њени грађани који ће бити ускраћени за пуну корист од пореза и осталих прихода.

Један од најспорнијих пројеката је гасовод Северни ток, од којег се очекује да, када буде завршен 2015. године, транспортује 55 милијарди кубних метара гаса. Важно је јасно пројектовати одакле ће долазити гас за пуњење гасовода. Гас не сме да буде преусмерен из постојећих гасовода како би се избегао било какав утисак да ће Северни ток дати Русији комерцијални или чак политички утицај над садашњим транзитним државама. На пример, јасније повезивање Северног тока са развојем руског гасног поља Штокман (велико, али још неразвијено поље у Баренцовом мору), на одређени начин биотклонило таква страховања…

Инвестиције у инфраструктуру морају бити усмерене само у најкомерцијалније пројекте, а проблеме треба решавати пре свега на техничком нивоу.Инфраструктура је сигурно чинилац од изузетног значаја за комплетирањеинтегралног енергетског тржишта широм ЕУ. Ради обједињавања 27националних тржишта и осигурања јасних подстицаја за развој неопходне инфраструктуре, Европска комисија је предложила раздвајање преноса од снабдевања и производних активности. Те мере нису специфично усмерене на „Гаспром”, како то појединци сугеришу. Сасвим је нормално да све компаније треба да функционишу по истим правилима, без обзира на то одакле долазе. Стога је логично да се услови рада односе, на недискриминаторан начин, и на компаније изван ЕУ које делују на унутрашњем тржишту Уније.

-----------------------------------------------------------

Цевоводи, политика и моћ

Лондонски Центар за европске реформе крајем 2008. године издао је публикацију „Цевоводи, политика и моћ – Будућност енергетских односа ЕУ–Русија”. У зборнику су објављени текстови европских и руских аутора који су из различитих углова пружили допринос дебати о односима Уније и Русије.

Европски покрет у Србији уз подршку Фондације „Фридрих Еберт” ускоро објављује публикацију преведену на српски језик.

„Политика” ће објавити најинтересантније делове неких текстова из ове публикације.

(Аутори су укључени у Енергетски дијалог ЕУ–Русија од почетка у октобру, 2000. год. Гледишта изнета у овом тексту представљају ставове аутора)