Србија нема много избора

Можда се то још назива ребалансом, али Србија ће сада морати да прави потпуно нов буџет. Да поцепа старе пројекције и државне приходе и трошкове скроји из почетка: да смањи државну администрацију, да заборави на планирана повећања плата и других примања, на обећања дата кад је привреда расла седам-осам одсто, да ако треба и ревидира нека законска права – упозорава у интервјуу за „Политику” Лаза Кекић, регионални директор „Икономист интелиџенс јунита” за централну и источну Европу.

Иако је, каже, разумљив страх власти од социјалних немира и бунта, влада ће морати да буџетске кориснике суочи са суровом реалношћу.

Колико се пад државних прихода могао испеглати увођењем солидарног пореза на сва примања изнад 12.000 динара, како је договорено са ММФ-ом, а од чега влада, изгледа, одустаје под притиском јавности. Српски званичници су најавили да ће највећи терет кризе морати да поднесу имућнији, али ово решење је протумачено као већи удар на сиротињу него на богате.

У кризним временима није ненормално да бар привремено дође до неког преливања од боље стојећих ка сиромашнима. Али то много зависи од начина како би се спровело. Постоје и непријатна сећања на уравниловку из ранијих времена, као и на државну арбитрарност приликом прерасподеле. Владин предлог је већ наишао на жустро противљење. Грађани очигледно немају поверења у фер и транспарентну имплементацију. У сваком случају, то не може бити примарна мера којом ће се влада суочити са кризом, којом би могла да обезбеди знатна и довољна средства за финансирање социјале.

Колико је реално и како да Србија обезбеди потребна средства за 2009. годину?

Србија мора да обезбеди довољно иностраних средстава за покриће дефицита (буџетски и платни дефицит и отплату кредита), уз наравно смањење јавне потрошње. Ако се то не догоди, нешто мора да пукне. Доћи ће до форсираног смањења увоза и дохотка, што би била катастрофа.Рачуница је доста једноставна. Потребно је око 10 милијарди долара за покриће пројектованог дефицита у текућем билансу и доспелих отплата дуга. Прилив страних директних инвестиција сигурно ће знатно пасти ове године, па Србија може да рачуна на око милијарду и по долара, у најбољем случају. Остало се мора покрити из званичних и комерцијалних кредита и дела девизних резерви. Утолико је значајан постигнути договор о стендбај аранжману са ММФ-ом, који је нужан услов за прилив других средства и за рефинансирање дела дугова, рачунајући и од матичних банака власника филијала у Србији. Аранжман са ММФ-ом је, дакле, важан не само због те две милијарде евра у 2009. (и још милијарду у 2010), већ и због других кредитора.

Али треба вратити тај новац. Постоји бојазан да ће Србија са новим задуживањем упасти у дужничку кризу?

Та бојазан је оправдана, не само за Србију, већ и за друге земље региона. Задуживале су се уз очекивање да ће наставити с растом од пет-шест и више одсто, што би им обезбедило способност да враћају дугове. Међутим, када је у питању голи опстанак, не гледа се много на будућу цену. Нажалост, у животу је некада питање избора између мањег и већег зла. У овим околностима примарно је преживети, опстати, не дозволити да дође до краха ове или следеће године.

Договор са ММФ-ом је постигнут, али да би борд и званично одобрио аранжман и да би Србија повукла та средства, влада мора да испуни задатак који јој најтеже пада – смањење јавне потрошње.

Србија би то, са ММФ-ом или без њега, у овим околностима, ионако морала да уради. Ту нема дилеме: овако је неодрживо, не може да се финансира, без обзира на разлоге због којих се Србија нашла у овако незавидној ситуацији. ММФ-ови услови су, истина, доста тврди и изгледа да је једино одступање од уобичајених услова то што нема великог инсистирања на структурним реформама. Али нема много вајде жалити се. Србија нема много избора.

Колико су реална очекивања подршке од ЕУ?

Видим да су очекивања од ЕУ и међу званичницима у Србији различита. ЕУ нека већа средства вероватно неће дати. У сваком случају, аранжман са ММФ-ом је нужан услов да би Србија уопште могла да прича са ЕУ. Јер Унија ни својим чланицама не помаже ако ММФ није укључен. Међутим, велико је питање да ли Србија сада може да рачуна на неку минималну међународну (односну европску) солидарност.

Шта то значи?

Нико нормалан не би требало да тражи да порески обвезници на Западу финансирају плате и пензије у Србији, али нека бар минимална помоћ би се могла очекивати у овим околностима. Утолико пре што ситуација у којој се нашла не само Србија, већ и остале земље у региону, није последица само њихове неодговорне економске политике, него пре свега екстерног финансијског краха насталог у развијеним земљама.

Хоћете да кажете да су Србија и земље региона невине жртве ове кризе?

Јесу, делимично. Оне су углавном радиле по рецепту, оно што им је речено и иронија је да су многе од тих ствари повезане са данашњим тешкоћама: рецимо, одржавање де факто или де јуре фиксних курсева, претерана либерализација капиталних рачуна, велики проток портфељских инвестиција које, искуство доказује, никоме добро нису донеле... Све те погрешне мере су имале спољни благослов, у најмању руку. Једино су стране директне инвестиције биле корисне. Ту је и процес придруживања ЕУ, који је донео много доброг, али је имао и нежељених негативних последица. Сем што је, такође, подржавао наведене погрешне макроекономске мере, сви актери (укључујући и зајмодавце) рачунали су на заштиту под кишобраном ЕУ, ако крене лоше. Видећемо да ли ће тако и бити... У сваком случају, нема те адресе на коју се сада „може уложити жалба”.

Кад се све сабере, како, према Вашим пројекцијама, изгледа Србија у бројкама за ову годину?

Мислим да је у овој години искључен раст. Са садашњег становишта, ако не дође до даљег погоршања, била би то нека блажа рецесија – минус један, два, можда и мало више, с тим што под одређеним околностима не искључујемо ни потпуно стагнацију. Те разлике су маргиналне. И нула значи да ће бити изузетно тешко. Са инфлацијом ће доћи до знатног пада реалних примањима. Незапосленост ће се даље повећавати...

У владином пакету мера за ублажавање кризе јесу и мере подршке привреди. Шта се ту још може урадити?

Простор за маневрисање је изузетно сужен. У домену макроекономске и фискалне политике нема простора за стимуланс привреди. То данас, изгледа, само САД и још неколико земаља могу себи да приуште. Потез као што је субвенционисање камата је од маргиналног значаја. Држава може да реагује у области регулативе, да тако побољшава услове пословања. Србија почиње да заостаје у односу на остале земље региона и једна је од најгорих: на ранг-листи Светске банке, већ две године пада док се друге поправљају. За то нису потребна нека велика средства.

Неки домаћи економисти стално подсећају државу да се не понаша као инвеститор, да то није њен посао.

Није то питање да ли треба или не треба, него нема. Највећи део буџета одлази на плате и пензије и дефицит ће бити због текућих плаћања, а не због инфраструктурних улагања, иако златно фискално правило налаже да је дефицит једино оправдан и у оној мери у којој је тај минус искоришћен за инвестиције. Могућности су ограничене, нико више не говори о НИП-у. Таква су времена. Биће неких кредита Европске инвестиционе банке и Светске банке за, рецимо, Коридор 10, али то није довољно за неко велико повећање инвестиција, које би довеле до привредног раста у овој години.

Весна Јеличић

-----------------------------------------------------

Нереална очекивања од Русије

Ових дана било је и размишљања да Србија не би требало да позајмљује новац од ММФ-а, већ од, како смо чули, „логичног партнера” – Русије?

Русија је у тешкој кризи. Истина, не баш толико катастрофалној као 1998. године. Према садашњим прогнозама, ако цена нафте остане непромењена, Русија би могла да прође са падом БДП-а од око три одсто, можда и мало горе. Једина добра ствар која се десила у Русији јесте то што је, изгледа, за сада избегла катастрофу – крах домаће валуте. Политика постепеног слабљења је изгледа уродила плодом и уз знатан, али не и драматичан губитак резерви и неке друге мере, рубља је стабилизована. Руске девизне резерве су још велике – око 400 милијарди долара, али су јој потребне за финансирање великог буџетског дефицита (прелази из суфицита од 100 милијарди у дефицит, који ће бити минимум осам одсто БДП-а). Без обзира на тешкоће, из политичких разлога даје кредите земљама бившег Совјетског Савеза. Питање је да ли ту има средстава и за Србију. Неки скромнији кредити нису искључени, алисумњамдабитобиовеликиизнос.