Мирис запршке из панонских кућа

Етнолог Бранислав Милић, запослен у зрењанинском Заводу за заштиту споменика културе, последње две године обилазио је села средњег Баната радећи на просторном планирању. Успут је фотографисао старе панонске куће, па је недавно приредио изложбу којом је скренуо пажњу на њихову традицију у Потисју иВојводини уопште, али и на потребу да се боље заштите.

Изложбом, а посебно ди-ви-дииздањем, Бранислав Милић каже да је желео да створи амбијент једног великог банатског села.

– Када пролазимо поред њих, те старе, традиционалне панонске куће нас просто маме да уђемо унутра. Још у дворишту осетимо мирис шунки и домаћих кобасица које висе на промаји. Мирис јаке запршке привлачи нас у кухињу, а из кухиње до тада непознати осећај у нама одвлачи нас у беспрекорно чисту собу, уређену и миришљаву, као да смо јој први и најзначајнији гости. Помешаних осећања враћамо се у стварност, али многи од нас никада неће моћи да се ослободе ни тих мириса, ни мемле устајалих соба, јер нас тиме хране наши корени дубоко пуштени у ову банатску земљу – прича наш саговорник.

Развој стамбене архитектуре у Војводини може се пратити два и по века уназад, на основу постојећих објеката који су у већој или мањој мери задржали првобитни изглед. Тада настају два различита стила: профани, грађански и народна архитектура. У војвођанским варошима сачувана су скоро у потпуности градска језгра, поставши тако својеврсни споменик стилски богатије варошке куће.

На другој страни традиционална панонска кућа у оквиру народног градитељства настала је из укуса и потреба војвођанског сељака. Прва планска насеља у данашњој покрајини настају половином 18. века.

Она већ тада попримају основну ортогоналну шему, где се улице секу под правим углом, а куће постављају на једнаку удаљеност једна од друге. То су такозвана ушорена насеља. У главној инструкцији из 1772. године краљица Марија Терезија у члану 15 Инструкције заповеда да куће ужом страном буду окренуте према шору, а да раздаљина међу кућама буде најмање 17 метара.Пошто су биле зидане у облику правоугаоника, домаћинство се ширило према дубини дворишта да се не би нарушио улични изглед.

Традиционалну панонску кућу одликује стрм кров, да би се вода лакше сливала. Покривала се бибер црепом који је најдуготрајнији, лако се градила уз мобу, мајстори су позивани само за кров, а зидове су кречиле жене.

– Маштом неимара из народа, истиче зрењанински етнолог, створени су јединствени и оригинални објекти којих је данас веома мало. Зато је потребно сачувати их не само због етнолошких вредности изражених у њиховој старости, аутентичности и сачуваној градитељској традицији народа нашег поднебља, већ и због архитектонске вештине. Панонску кућу карактеришу функционалност, рационално коришћење простора, једноставна конструкција, сведени облици и декорација.

(/slika2)Прве традиционалне панонске куће биле су такозване тршчаре (са кровом од трске, испод које се зими чувало поврће). Тршчара је заменила земунице, лагумице и колибе, и пре више од једног века била најраспрострањенија кућа у Војводини. Ницала је у селима, на салашима, па и у предграђима, јефтино се градила од материјала надохват руке: земље, трске, сламе, крупне и ситне плеве.

Од 1880. до 1930. године у моди субиле куће са забатом, троугластим или дрвеним. Дрвени забат је нарочито обележје мађарских, словачких и румунских села карактеристичан за крајеве око Тисе. Почетком двадесетог века јавља се полубарокни и барокни стил градње који траје све до средине прошлог века.

– Последња је прилика да се евидентирају куће оваквог типа, јер било да су грађене као тршчаре, са дрвеним забатом или у барокном стилу, традиционалне панонске куће полако губе борбу са временом – каже Бранислав Милић.