Да плачем, не могу…

56. КРАТКИ МЕТАР
И другим такмичарским даном 56. фестивала кратког метра, доминирали су домаћи документарни филмови, различитог квалитета и више телевизијског него филмског израза, што је и иначе бољка наших аутора.

Ипак, по значају тема, ауторском приступу или поетици, издвојило се неколико дела, а међу њима као прави фестивалски хит и „Трифун бомбаш” врањанског редитеља Слађана Стојановића.

Ово је прича о старини Трифуну Митрићу из села Биновице на југу Србије, у чије је двориште 1999. године пала бомба, а он овај НАТО „аманет” још од тада покушава сам да откопа. Губитак живота одавно га не брине, дигао је руке од борбе са властима који му годинама понављају да пара за разминирање нема, жена му је пре неколико година „прецркла од страха”, од страха му ни у кућу више нико не улази, а и успаничене комшије сваки пут зову полицију када Трифун крене у копање. У нешто више од 11 минута Стојановић портретише необичног јунака пуног духа и његову истрајну борбу „Давида против Голијата”. Гомилају се око куће кубици ископане земље, а упорни Трифун-бомбаш, мудро сагледавајући свој живот и своју ситуацију, слежући раменима поручује: „Да плачем не помаже, да певам не умем – нисам за то рођен...”

Лепоту природе и људи, врхунску поетику кадрова али и лепоту чистог филмског израза, нуде документарци „Ритани” и „Да буде светлост”, са потписима сада већ правих документаристичких класика – Сима Брдара и Владимира Перовића.

„Ритани” Сима Брдара (годинама већ филмови овог аутора из Републике Српске у самом су врху овог нашег фестивала дуге традиције), казује о једном уобичајеном дану вишечлане породице Ритан из подножја Козаре, у чијој кући, окућници, пашњацима и животињској фарми, ври као у кошници, те је зато овај филм и права ода људској вредноћи, породичној слози и љубави. И Перовићев документарац „Да буде светлост” плени хуманизмом, и овде је склад човека и природе у првом плану, с тим што се аутор фокусира на исконску људску потребу за светлошћу, кроз причу о породици која складно живи негде у планинским пределима Србије, у кући у којој има свега осим струје и воде...

Филмови „Represent” Иване Тодоровић (Београд), „Ко или шта сам био” Атиле Ивана (Кањижа) и „То нема у књигама” Златка Стојиловића (Јагодина), сваки на свој начин говоре о пошасти наркоманије из визуре младих (и образованих) зависника којима је додирна тачка то што су „кривим путем” кретали током, за њих безизлазним и бесмисленим, деведесетим годинама прошлог века. Оно што је овим филмовима заједничко јесте позитивистички приступ теми: снажно се сугерише да излаз постоји, а истом том снагом указује на неопходну подршку друштва, које треба да пригрли на прави начин своје некадашње заблуделе синове. Но, чини ли то наше друштво у правој мери и на прави начин? Сва три филма покрећу и ова важна питања.

Под ознаком: „Упозорење! У филму има сцена које могу да узнемире гледаоце”, у такмичарском програму приказан је и дванаестоминутни документарац „Life” новосадског аутора Силарда Антала. Због публике би можда правичније било нагласити да у овом радикалном филму, ама баш свака сцена може да изазове срчани удар. Јер, у документарцу „Life ” је приказано сецирање једног женског леша у мртвачници. И то до најситнијег детаљаи редом којим се то уобичајено чини. Синема верите на делу, у буквалном смислу, само је питање у коју сврху. Ауторова намера да са гледаоцем подели запитаност шта је заправо живот, експлицитно му указујући да је људско тело само „добијено на зајам”, не чини ми се сасвим искреном. Пре ће ово бити жеља за постизањем шока ради шока.